Моравички епитафи: Лиса

Моравички епитафи: Лиса су преписи текстова уклесаних на крајпуташима и кенотафима у селу Лиса (Општина Ивањица).

Крајпуташ Тиосаву Комадини (†1805) (првобитно у Кривачи, сада у Лапидаријуму у Гучи)

Ови биљег казује

краброг Србина

ТИОСАВА КОМАДИНУ

из села Лисе

коие за веру и отечество

от турске воиске

на битки на Виловима

као војник јуначки борећи се

погинуо 1805. г. декембра 27.

Оваи споменик удари му

синовац Мијаило и Марко и Цветко

синови почившег кнеза Богића Комадине.

а писа и начини

Радосав Чикириз из села Ртиу.

Крајпуташ Тихомиру Комадинићу (†1914) (Биоча, Барице, поред старог пута Ивањица-Котража)

Спомен

храброг јунака-официра

ТИХОМИРА КОМАДИНИЋА

рођеног у селу Лиси

од оца Милана и мајке Стојке,

који у двадесет трећој години својих лета

за род мили и слободу отаџбине,

у крвавом љутом боју с Аустријанцима,

млади живот даде –

погину 21. октомбра 1914.

год. на положају Јевремовцу.

О хероју и јуначе

ваша дела славиће се

кроз сва лета и времена

у школама помињати

у песмама опевати.

Погинуо си да вечито живиш.

Споменик сподигоше му

отац Милан, мајка Стојка и брат Велимир.

Са друге стране споменика:

Мајка Стојка

поживи 53. год.

а умрла 20. октомбра 1920. г.

Сарањена је у гробљу.

Крајпуташ Михаилу Комадинићу (†1915) (Биоча, поред старог пута Ивањица-Котража)

Спомен

МИХАИЛА КОМАДИНИЋА

из Лисе

војника III-ће чете 4-ог бат. 5-ог прек. пука

који участвова у Европском рату

и заробише га Бугари 15. г.

а умрије као заробљеник

у својој 21-ој год.

у Старом Загорју у Бугарској.

Бог да му душу прости.

Спомен му подижу

отац Иван мајка Миросава

браћа Радомир, Ранисав и Добривоје.

Крајпуташ Ђорђу Оцокољићу (†1915) (Милићевићи, поред старог пута Ивањица-Котража)

Ој путниче мили брате,

брат је мио које вере био.

Кад угледаш слику на овоме споменику

приђи и прочитај неколико редака

види чија је слика

Видећеш да је то слика

ЂОРЂА М. ОЦОКОЉИЋА

из Лисе

бив. наредника у српској војсци,

који је умро у болници у Пријепољу

22. марта 1915. г.

и тамо сахрањен.

То је брате путниче мој син

мој јединац

око кога сам савијала руке

пуних 33 године.

О сине Ђоле

ево ти једног знака

на твојој земљи

за коју си бранећи је

од непријатеља

и свој живот положијо.

Овај знак то ти је дар

од твоје ожалошћене мајке Милице.

Споменик браћи Милићевић – Саватију, Деспоту и Веселину (Шолајићи)

Споменик

САВАТИЈА, ДЕСПОТА И ВЕСЕЛИНА

браће МИЛИЋЕВИЋА

који участвоваше у Балканском рату

а са Аустријанцима 1914-15 и 16 год.

положише свој живот

за част човечанства и одбрану отаџбине.

Бог да им душу прости.

Спомен сподиже им

њихов отац Веселинов

стриц Миленко

и брат Богосав са породицом.

Крајпуташ Ранисаву Шубулурићу (†1915) (Срећковићи, поред пута)

ШУЛУБУРИЋ РАНИСАВ

1896-1915

Са друге стране споменика:

Овде је погинуо незнани Милован.

Споменик Петру Милићевићу (†1850) (Шолајићи, на гробљу)

Оваи билег

показује краброга воиника

вернога солдата гарнизона

ПЕТРА МИЛИЋЕВИЋА

из села Лисе.

Служио верно 3. г. при владању

Књаза Александра Карађор.

Поживи 21. пре 1850.

У Београду погребен 23. апр.

Крајпуташ Лазару Шулубурићу (†1916) (Шулубурићи, поред пута Венац-Вучковица)

Спомен

ЛАЗАРА ШУЛУБУРИЋА

из Лисе

војника III чете I бат. X п. пука

рођен 17. 4. 1889. год.

а умро од ратних напора

11. II. 1916. год.

на острву Виду

у најлепше доба

у младости мојој.

Поклич отаџбине

мене млада позва у бој

да слободу браним

од страних душмана

Мађара, Турака и Бугара.

Млади живот дадок отаџбини својој

ал слобода сину домовини мојој

Весели се млада србадијо мила

Над нашим гробовима

ти рашири крила.

Збогом свету

мој премили цвету

Ја се више повратити нећу

А ви мени упалите свећу.

Спомен сподиже брат Вукашин

и ожалошћена жена Јулка

син Воимир и сна Анђелија.

Споменик Љубомиру Шулубурићу (†1916) (Шулубуре)

Спомен

ЉУБОМИРА ШУЛУБУРИЋА

из овог села Лисе

војника III чете I батаљона 10. Пука

III позива народне војске

који је учествовао у рату

од 1912. год. до краја 1915.

када је заробљен од Аустро-Мађара

и као заробљеник умре

1. јануара 1916. год.

у вароши Суботици

и Бог да му душу прости.

Спомен сподигоше му

синови Михаило Бранислав

супруга Драгина и кћер Миланка.

Са друге стране споменика:

Капларевић Тихомир из Милатовића

Бранислав Шулубурић

Свом добротвору обновише

Бранислав и Гвозден

25. V. 1979. г.

Крајпуташ Јеротију Шулубурићу (†1915) (Доње Шулубуре, поред сеоског пута)

Спомен

ЈЕРОТИЈЕ

син Анке и Петра ШУЛУБУРИЋА

земљорадника из Лисе.

Рођен је 1896. год.

редов кадровац

резерних Крушевачких трупа.

Умро при повлачењу Српске војске

1915. из Елобаније у Албанију.

За његову смрт

родитељи су сазнали после 1. год.

да је умро он мученичком смрћу

у цвету своје младости

за слободу своје отаџбине.

Вечна му слава и хвала.

Спомен му подижу

брат Благоје снаја Лена

синовци Млађен, Драгомир и Срећко.

Споменик Раду Шулубури (†1878) (Шулубуре)

Погледајте српски роде

с пута

и реците Бог да прости

РАДА ШУЛУБУРУ

из села Лисе

војника II позива

Драгачевског батаљона

1. чете II вода

кои поживи 35. год.

а на Соколовици

1. јануара 1878. год.

за отачество и краља погибе (...)

Крајпуташ Љубомиру Грујовићу (†1943) (Лауши, поред старог пута Ивањица-Котража)

Ој Србине мили роде

умољено стани овде

и прочитај овај спомен

почив.

ЉУБОМИРА ГРУЈОВИЋА

зем. из Лисе

жртве Немачког терора

стрељан на Бањици

1. X. 1943. г у 63 г

Слава му.

Стојна супруга Љубомирова

поживе 45. г. а умрла 1926. г.

Спомен подижу

синови Милета, Слободан, Обрад

и супруга Разуменка.

Писо Савић.

Споменик Нићифору–Мићу Пандуревићу (†1917) (Шулубуре)

НИЋИФОР – МИЋО ПАНДУРЕВИЋ

из Лисе

каплар III чете I батаљона XI п. пука

храбро борећи се у одбрани отаџбине

погибе 23. 8. 1917. г.

на Ветернику

у 25. год. живота

у очајној бојној ватри.

Осташе му тамо кости

Жив се роду не поврати

Бог да њему душу прости.

Спомен подиже му

отац Богић за живота

са породицом.

Споменик Миљку Пандуревићу (†1915) (Шулубуре, на гробљу)

Споменик

МИЉКО ПАНДУРЕВИЋ

рођен 7-ог априла 1895. г.

а умро као војник у Приштини

31. јануара 1915. г.

Ево моји родитељи

ладни камен за мене говори

ђе су моје кости остануле

у Приштини ђе млоги остасмо

ђе судбина мене живот узе

мили моји замном лију сузе.

Овај спомен подигоше му

ожалошћени родитељи

отац Радич и мајка Радосава

Крајпуташ Милораду Јоловићу (†1914) (Трмошњак, ”на Раскршћу”)

Путниче мили брате –

брат је мио које вере био.

Кад будеш поред овог споменика

приђи ближе

и види чија је слика на њему,

видећеш да је то слика

МИЛОРАДА ЈОЛОВИЋА

из Лисе

бившег наредника I бат. 10. Пука

који бранећи своју отаџбину

у Европском рату

погинуо 6-ог сеп. 1914. г. на Шапцу

чије је тело пренето у гробље

своје фамилије у Лиси.

То је путниче наш син

око кога смо савијали руке

пуни 30. година

за киме ћемо однети ране на срцу

у наш гроб.

Не заборави путниче,

прочитај овај други спомен

поред Милорадовог.

Драги Милораде

ево ти видног знака

као дар од твојих за навек

ожалошћених родитеља

Миљка и Радосаве Јоловића

и твоје деце Радосава и Милосава

за успомену.

Крајпуташ Вићентију Јоловићу (†1916) (Трмошњак, ”на Раскршћу”)

Драги путниче

ево и другог споменика

моме драгом сину

ВИЋЕНТИЈУ ЈОЛОВИЋУ

овд. војнику 3-ће чете 1-ог бат. 10-ог пука

који бранећи своју отаџбину од непријатеља

погибе на Солунском фронту

16. августа 1916. год.

и тамо је сарањен

а остави после смрти нас родитеље

и жену Илинку

са којом је живео непуну годину.

Види путниче, имао сам два сина

обадва сам изгубијо

у одбрани отаџбине

а ја тужан остао

да место њи гледам у камен,

МИЛОРАДА од 30

а ВИЋЕНТИЈА од 26. г.

Драги Вићо и тебе ево споменика

као дар од твоји родитеља

Миљка, Радосаве

жене ти Илинке

и рођака Савка.

Споменик Раденку Јованчићу (†1914) (испод Остојића, поред сеоског пута Буковица-Биоча)

Спомен

РАДЕНКА ЈОВАНЧИЋА

из Лисе

војник III ч. Б X пука

погинуо 14. септембр. 1914. год.

на Кипашћу у Босни

са Аустријанцима.

Спомен му подиже

брат Миљко и жена Љубица

и отац са трудом Сретена

председника ове општине.

Споменик Живојину Јововићу (†191?) (Вратоње)

Спомен

ЖИВОЈИНА ЈОВОВИЋА

из Лисе

војника III чете I бат. XI Кадровског пука

који поживи 19. год.

а умре од ратних напора у Приштини

у најлепшем доба у младсти својој.

Поклич отаџбине мене млада у бој позива

да слободу браним од страшних душмана

Шваба и Мађара, Турака и Бугара

млади живот дадог отаџбини својој

и слобода сину домовини мојој.

Бог да му душу прости.

Спомен подигоше ожалошћени родитељи

отац Тикомир и мајка Миља.

Споменик Ранку Боровићу (†1878) (Вратоње, на гробљу)

Овај биљег показује тело почив.

РАНКА БОРОВИЋА

из села Лисе

којие у 21-ој год. живота свог

храбро борећи се у рату

погинуо на Соколовини

од Турака 1. јануара 1878. г.

Бог да му душу прости.

Свом једином незаборављеном сину

знак овај подигоше ожалошћени родитељи

Спасое и Стојка.

Споменик Ђуровићима – Живоину (†1915) и Обраду (†1916) (Ендечићи, поред сеоског пута)

Спомен

ЖИВОИНА ЂУРОВИЋА

из Лисе

кои поживи 20. год.

а погибе као војник на Смедереву

(кадровцу) 18/10 1915. год.

од немачке војске.

Спомен подиже стриц Радосав

и малолетни син Јерослав.

Са друге стране споменика:

ОБРАД

отац Живоинов Ђуровића

кои поживи као часан грађанин 48. год.

а умре у ропству 1916. год.

у Болдогасену – Аустрија.

Бог да му душу прости.

Спомен подиже

брат Радосав и унук Јерослав.

Споменик Будимиру Јововићу (†1913) (Ајдаче, Ендечићи)

Ој Србине мили роде

умољено стани мало овде

не пожали труда твога

већ спомени брата свога

дична Срба и ратника

почив.

БУДИМИРА ЈОВОВИЋА

из овог села Лисе

и војника IV чете II батаљона 10. пук.

другог позива

који 33. године свог

храбро за краља и отаџбину своју

борећи се са Турцима и са Бугарима

погибе на Царевом Вису

2. јула 1913. године.

Овај споменик подигоше

отац Коста и мајка Радојка

браћа му Добросав, Вићентије

и Вера му супруга

а Јања са чет (...)

Споменик Рајку Јововићу (†1914) (Ајдаче, Ендечићи)

Спомен

РАЈКА ЈОВОВИЋА

из Лисе

наредника 1. чете 4. батаљона 10. Пука

1. позива Шумадин. Дивизије

који погибе у својој 30. години

на положају код Шапца

6. 9. 1914. године

од швапске гранате

борећи се за отаџбину.

Бог да му душу прости.

Споменик подигоше му ожалошћени

отац Коста мајка Радојка

са својим синовима

Добросавом, Вићентијем и Миодрагом.

Споменик Војиславу Милетићу (†1914) (Ајдаче, поред сеоског пута)

Ој Србине мили роде

стани овде те прочитај спомен

ВОЈИСЛАВА МИЛЕТИЋА

који поживе 39. година

погибе за слободу и отаџбину

од Немачке авијације на солуну

13. 4. 1914. године.

Спомен подиже жена Љубица

син Леко од 10. година.

Бог да му душу прости.

Споменик браћи Ајдачић – Витомиру (†1913) и Владимиру (†1915) (Ајдаче, Синђелићи)

Ој путниче мили роде

умољено стани овде

и прочитај овај спомен

браће

АЈДАЧИЋА

изгинулих бораца и то

ВИТОМИРА

поднаредника III чете I бат. 10. Пука

кои погибе у 22. год. свог живота

1913. год. у Албанији од непријатеља

борећи се за отаџбину

и брата му

ВЛАДИМИРА

војника III чете II батаљона II пука

који погибе у 21. год. свог живота

на Смедереву месеца октобра 1915. год.

борећи се за слободу и отаџбину

а остави ожалошћене родитеље

да се без њих под старост мучимо.

Драга децо наша ево видног знака

на нашој земљи за коју сте

ваше младе животе положили.

Ово ви је дарак од ваших за навек

ожалошћених родитеља

Станка и Иванке из Лисе.

Извор

• Радивојевић Драгутин М, Камена казивања ратника: моравички крајпуташи, „Литопапир” Чачак, 1995.