Моравички епитафи: Глијеча

Извор: Викизворник

Моравички епитафи: Глијеча су преписи текстова уклесаних на кенотафима у селу Глијеча (Општина Ивањица).


Споменик браћи Главинић – Алесандру (†1916) и Добросаву (†1914) (Лаживеро, крај пута)

Споменик изгинулих ратника
за ослобођење своје отаџбине
браће ГЛАВИНИЋА из Глијече
АЛЕСАНДРА
кои је учествово у свим ратовима
Турском Бугарском и Аустриском
као борац II градског пука. Умро је
( . . . ) 6. октомбра 1916. г.
у 26. години свог живота.
и ДОБРОСАВА
који погибе на Трешњици код Пожеге
приликом терања непријатеља из Србије
16. новембра 1914. год.
а поживио 24. год.
За сво време у Турском и Бугарском рату
учествово као борац III батер.
I дивизи. пољског арти. пука.
Бог да им душу прости.
Овај спомен подигоше им
мајка Јеленка стриц Арсеније,
супруга - сна Анка
и кћер - синовица Миљка.


Споменик Велимиру Главинићу (†1916) (Прљак)

Спомен
ВЕЛИМИРА Д. ГЛАВИНИЋА
из Глијече
војник III поз. 4-ог пука,
ратовао од 12. год. до 16. год.
Био је храбар војник.
У својих 44. години
оступајући се разболи
и пошао на лечење у Француску
и сумарен потопи
у лађу са друговима
15. марта 1916. г.
Бог да му душу прости.
Остави своје миле
за навек да га жале
и спомен му подижу
жена Милена, син Адам, брат Чедо.


Споменик браћи Главинић – Владимиру (†1914) и Петку (†1916) (крај гробља)

Овај споменик
показује изгинуле борце
и то:
ВЛАДИМИРА К. ГЛАВИНИЋА
из Глијече,
наредника III чете I батаљ. 4. пешад. пука I поз.
који је погинуо у 25. год.
у борби са Аустро-Немцима
септембра 1914. год. на Малом Ражњу.
и брата му
ПЕТКА
поднаредника 3. чете 3. батаљ. 4 пука
а који је погинуо у 24. год.
у борби са Бугарима и Аустро-Немцима
септембра 1916. г.
на Кајмакчалану — Солунски фронт.
Споменик подигоше
отац Коста
браћа Лазар, Драгоје и Станиша.


Споменик Поповићима – Драгомиру (†1916) и Љубисаву (†1914) (крај гробља)

Овај споменик показује
изгинуле борце
ДРАГОМИРА ПОПОВИЋА
из Глијече
војника III чете I бат. II пука I позива.
Који је участово у рату од 1912. до 1916. год.
прешао и Солунски фронт
на положају Чегорске Планине
борећи се са непријатељом за отаџбину
погибе 9. августа 1916. г.
у своји 28. год. у најлепшем цвету.
По својој смрти
остави жену Видосаву, ћерку Милосаву.
и стриц му
ЉУБИСАВ
као војник III ч. I б. 4. пука 3 позива
и погибе у борби са Аустријанцима
на положају Козјаку
16. августа 1914. г.
Бог да им душу прости.
Спомен подиже им
мужу и свекру Видосава
и кћи Милосава.


Споменик Луки Поповићу (†1914) (крај гробља)

ЛУКА ПОПОВИЋ
из Глијече
3-ћа позив, 3-ћа чета, 1. бат. 4. п. пук
он ратова ( . . . ) 1912. - 1914. год.
за ослобођење
и јуначки погину на Црном Вру ( . . . )
9-ог 8. 1914. год. у 45. години.
Би одборник 7. год.
Бог да га прости.
Спомен подиже му
жена Гвозденија и син Ђурђе.


Споменик Милутину Поповићу (†1918) (крај гробља)

Спомен Српског јунака,
витеза, официра
МИЛУТИНА ПОПОВИЋА
артиљеријског поручника
рођеног у селу Глијечи
24. 4. 1886. год.
од оца Јевта и мати Танкосаве,
који погибе у рату на Солунском фронту
26. (...) 1918. год.
и сахрањен у Маћедонији
у селу Скочивиру код цркве.
У школи сам знање стеко
како треба човек бити,
постах војник и научник
бранит земљу рода свога.
Ратник постах и у рату
храбри витез војсковођа.
На Србију ударише
Турци, Немци, Швабе, Маџари и Бугари.
С друговима гоних, ломих,
душманина рода мога победисмо,
саломисмо дим душмана проклета.
Прекидосмо синџир гвожђе
и скидосмо ропске ланце.
Сину зора јарког сунца:
Србија је сад слободна.
Ја погибох за дом мили
за слободу свога рода,
сви кажите Бог да прости
витезове младе кости.
Овај споменик подигоше
своме незаборављеном брату
браћа Јаћим и Драгутин.


Споменик браћи Драгутиновић – Пантелији (†1915) и Станку (†1915) (крај гробља)

Овај спомен показује за умрле
борца
ПАНТЕЛИЈУ М. ДРАГУТИНОВИЋА
из Глијече ( . . . )
кои поживи 43. год.
а умро 10. новембра 1915. год.
у Андријевици,
у оступању кроз Албанију.
Бог да му душу прости.
Спомен подигоше
браћа Тадија, Милија, Велиша, Воислав
и синови.
СТАНКО
син Вукадина Драгутиновића
из Глијече,
који је поживијо 21. год.
а умро у Штипу
као војник I чете 13. пука 3 батаљона,
умро 20. марта 1915. год.
Спомен подигоше
браћа Тадија, Милија и Вељо.


Споменик Николији Главинићу (†1915) (крај гробља)

Ој, путниче мили роде
приђи ближе
пак прочитај тужан спомен
НИКОЛИЈЕ В. ГЛАВИНИЋА
из Глијече,
војника III чете I бат. пука Хајдук Вељка,
који је рођен 1896. год.
умро у Штипу 1915-те год. 22. 2.
Војник одма постак
у рат пре рока
за отаџбину изгубик
моју лепу младос
на велику тугу и жалос
моју вамилији роду
коме никад доћи нећу
на мом гробу
нико не пали свећу.
Збогом роде мој.
Имадок лепу златну јабуку
паде ми у Штип и иструли.
Спомен сподигоше му
за вечну успомену
ожалошћени отац Вуле,
браћа Тадија и Милорад.


Споменик Радивоју Главинићу (†1915) (у гробљу)

Спомен
РАДИВОЈУ ГЛАВИНИЋУ
каплару III чете I бат. кадровачког пука,
који борећи се са Аустријом
за веру и слободу
од тешки војни напора
умро у младости 23-ој год.
12. јула 1915. год.
у Биорској војној болници
и ту је сахрањен.
Овај спомен сподиже
отац Савко, мајка Сара и с. Радојка.


Споменик браћи Поповић – Радовану (†1915), Новици (†1914) и Бранку (†1916) (у гробљу)

Спомен
РАДОВАНА, НОВИЦЕ и БРАНКА
браће ПОПОВИЋА
синовима мајке Србије.
Ступише у рат Српски Турском 1913. г.
и Аустринском 1914. г.
као борци III чете I бат. П п. п.
који участоваше у све бојеве
и као храбри борци
борећи се за слободу краља и отаџбину
изумреше од задобијени рана.
НОВИЦА
је умро дец. мес. 1914. г. у Ваљеву
а брат му
РАДОВАН
умре 5. 1. 1915. г.
код своје куће у селу Глијечи
а III-им брат
БРАНКО
погину борећи се са Бугарима
на Кајмакчалану 1916. г. авг. мес.
где три брата падоше на бојном пољу
и оставише спомен роду своме
да ји жале и оплакују
које ретко мајка оваке роди.
Да им сваки Србин каже
Слава им и проста им душа
оваким херојима.
Овај спомен подигоше им
из поштовања
зет Саво Гвозденовић,
свом мужу Радовану и деверима Цмиљка,
свом оцу Радовану и стричевима Анка.

Извор[уреди]

  • Радивојевић Драгутин М, Камена казивања ратника: моравички крајпуташи, „Литопапир” Чачак, 1995.