Моравички епитафи: Глијеча

Моравички епитафи: Глијеча су преписи текстова уклесаних на кенотафима у селу Глијеча (Општина Ивањица).

Споменик браћи Главинић – Алесандру (†1916) и Добросаву (†1914) (Лаживеро, крај пута)

Споменик изгинулих ратника

за ослобођење своје отаџбине

браће ГЛАВИНИЋА из Глијече

АЛЕСАНДРА

кои је учествово у свим ратовима

Турском Бугарском и Аустриском

као борац II градског пука. Умро је

( . . . ) 6. октомбра 1916. г.

у 26. години свог живота.

и ДОБРОСАВА

који погибе на Трешњици код Пожеге

приликом терања непријатеља из Србије

16. новембра 1914. год.

а поживио 24. год.

За сво време у Турском и Бугарском рату

учествово као борац III батер.

I дивизи. пољског арти. пука.

Бог да им душу прости.

Овај спомен подигоше им

мајка Јеленка стриц Арсеније,

супруга - сна Анка

и кћер - синовица Миљка.

Споменик Велимиру Главинићу (†1916) (Прљак)

Спомен

ВЕЛИМИРА Д. ГЛАВИНИЋА

из Глијече

војник III поз. 4-ог пука,

ратовао од 12. год. до 16. год.

Био је храбар војник.

У својих 44. години

оступајући се разболи

и пошао на лечење у Француску

и сумарен потопи

у лађу са друговима

15. марта 1916. г.

Бог да му душу прости.

Остави своје миле

за навек да га жале

и спомен му подижу

жена Милена, син Адам, брат Чедо.

Споменик браћи Главинић – Владимиру (†1914) и Петку (†1916) (крај гробља)

Овај споменик

показује изгинуле борце

и то:

ВЛАДИМИРА К. ГЛАВИНИЋА

из Глијече,

наредника III чете I батаљ. 4. пешад. пука I поз.

који је погинуо у 25. год.

у борби са Аустро-Немцима

септембра 1914. год. на Малом Ражњу.

и брата му

ПЕТКА

поднаредника 3. чете 3. батаљ. 4 пука

а који је погинуо у 24. год.

у борби са Бугарима и Аустро-Немцима

септембра 1916. г.

на Кајмакчалану — Солунски фронт.

Споменик подигоше

отац Коста

браћа Лазар, Драгоје и Станиша.

Споменик Поповићима – Драгомиру (†1916) и Љубисаву (†1914) (крај гробља)

Овај споменик показује

изгинуле борце

ДРАГОМИРА ПОПОВИЋА

из Глијече

војника III чете I бат. II пука I позива.

Који је участово у рату од 1912. до 1916. год.

прешао и Солунски фронт

на положају Чегорске Планине

борећи се са непријатељом за отаџбину

погибе 9. августа 1916. г.

у своји 28. год. у најлепшем цвету.

По својој смрти

остави жену Видосаву, ћерку Милосаву.

и стриц му

ЉУБИСАВ

као војник III ч. I б. 4. пука 3 позива

и погибе у борби са Аустријанцима

на положају Козјаку

16. августа 1914. г.

Бог да им душу прости.

Спомен подиже им

мужу и свекру Видосава

и кћи Милосава.

Споменик Луки Поповићу (†1914) (крај гробља)

ЛУКА ПОПОВИЋ

из Глијече

3-ћа позив, 3-ћа чета, 1. бат. 4. п. пук

он ратова ( . . . ) 1912. - 1914. год.

за ослобођење

и јуначки погину на Црном Вру ( . . . )

9-ог 8. 1914. год. у 45. години.

Би одборник 7. год.

Бог да га прости.

Спомен подиже му

жена Гвозденија и син Ђурђе.

Споменик Милутину Поповићу (†1918) (крај гробља)

Спомен Српског јунака,

витеза, официра

МИЛУТИНА ПОПОВИЋА

артиљеријског поручника

рођеног у селу Глијечи

24. 4. 1886. год.

од оца Јевта и мати Танкосаве,

који погибе у рату на Солунском фронту

26. (...) 1918. год.

и сахрањен у Маћедонији

у селу Скочивиру код цркве.

У школи сам знање стеко

како треба човек бити,

постах војник и научник

бранит земљу рода свога.

Ратник постах и у рату

храбри витез војсковођа.

На Србију ударише

Турци, Немци, Швабе, Маџари и Бугари.

С друговима гоних, ломих,

душманина рода мога победисмо,

саломисмо дим душмана проклета.

Прекидосмо синџир гвожђе

и скидосмо ропске ланце.

Сину зора јарког сунца:

Србија је сад слободна.

Ја погибох за дом мили

за слободу свога рода,

сви кажите Бог да прости

витезове младе кости.

Овај споменик подигоше

своме незаборављеном брату

браћа Јаћим и Драгутин.

Споменик браћи Драгутиновић – Пантелији (†1915) и Станку (†1915) (крај гробља)

Овај спомен показује за умрле

борца

ПАНТЕЛИЈУ М. ДРАГУТИНОВИЋА

из Глијече ( . . . )

кои поживи 43. год.

а умро 10. новембра 1915. год.

у Андријевици,

у оступању кроз Албанију.

Бог да му душу прости.

Спомен подигоше

браћа Тадија, Милија, Велиша, Воислав

и синови.

СТАНКО

син Вукадина Драгутиновића

из Глијече,

који је поживијо 21. год.

а умро у Штипу

као војник I чете 13. пука 3 батаљона,

умро 20. марта 1915. год.

Спомен подигоше

браћа Тадија, Милија и Вељо.

Споменик Николији Главинићу (†1915) (крај гробља)

Ој, путниче мили роде

приђи ближе

пак прочитај тужан спомен

НИКОЛИЈЕ В. ГЛАВИНИЋА

из Глијече,

војника III чете I бат. пука Хајдук Вељка,

који је рођен 1896. год.

умро у Штипу 1915-те год. 22. 2.

Војник одма постак

у рат пре рока

за отаџбину изгубик

моју лепу младос

на велику тугу и жалос

моју вамилији роду

коме никад доћи нећу

на мом гробу

нико не пали свећу.

Збогом роде мој.

Имадок лепу златну јабуку

паде ми у Штип и иструли.

Спомен сподигоше му

за вечну успомену

ожалошћени отац Вуле,

браћа Тадија и Милорад.

Споменик Радивоју Главинићу (†1915) (у гробљу)

Спомен

РАДИВОЈУ ГЛАВИНИЋУ

каплару III чете I бат. кадровачког пука,

који борећи се са Аустријом

за веру и слободу

од тешки војни напора

умро у младости 23-ој год.

12. јула 1915. год.

у Биорској војној болници

и ту је сахрањен.

Овај спомен сподиже

отац Савко, мајка Сара и с. Радојка.

Споменик браћи Поповић – Радовану (†1915), Новици (†1914) и Бранку (†1916) (у гробљу)

Спомен

РАДОВАНА, НОВИЦЕ и БРАНКА

браће ПОПОВИЋА

синовима мајке Србије.

Ступише у рат Српски Турском 1913. г.

и Аустринском 1914. г.

као борци III чете I бат. П п. п.

који участоваше у све бојеве

и као храбри борци

борећи се за слободу краља и отаџбину

изумреше од задобијени рана.

НОВИЦА

је умро дец. мес. 1914. г. у Ваљеву

а брат му

РАДОВАН

умре 5. 1. 1915. г.

код своје куће у селу Глијечи

а III-им брат

БРАНКО

погину борећи се са Бугарима

на Кајмакчалану 1916. г. авг. мес.

где три брата падоше на бојном пољу

и оставише спомен роду своме

да ји жале и оплакују

које ретко мајка оваке роди.

Да им сваки Србин каже

Слава им и проста им душа

оваким херојима.

Овај спомен подигоше им

из поштовања

зет Саво Гвозденовић,

свом мужу Радовану и деверима Цмиљка,

свом оцу Радовану и стричевима Анка.

Извор

• Радивојевић Драгутин М, Камена казивања ратника: моравички крајпуташи, „Литопапир” Чачак, 1995.