Монах у Јерусалиму

Монах у Јерусалиму
Из збирке Ђ. Шпадијера, учитеља.

     Пође једном неки сиромах у Јерусалим, да се у ком-год манастиру моли Богу. Чим се јави калуђерима једног манастира, приме га и пострижу за монаха.
     Калуђери мишљаху: овај не зна ни што је молитва, ни што су калуђери, па га одмах пошљу, да им чува овце. У првини монах се није томе противио, мислећи, да то неће за дуго трајати, можда су отпустили сад, прије мога доласка, чобана, па ћу их ја, као најмлађи, за неко вријеме послужити. Тако је то трајало блпзу по године дана.
     Једног дана запита ће монах једног калуђера:
     — Хоћу ли и ја већ ући у манастир, да се помолим Богу?
     — Не, — рече калуђер, — ти чувај овце, а ми ћемо се за тебе Богу молити.
     Кад ово зачу јадни монах, видје, да су га преварили, и да га само по имену држе за монаха, а више ни по чему. Пропушти још неколико дана, дако се већ сјсте калуђери и сами, кад им је ово наштукнуо; али све једно, он сваког дана за овцама. Поче се жалит и игуману, али све залуду. Игуман му одговараше, као и други калуђери.
     Већ се јадном монаху досади, па науми да их увјери, да то није право, ни могуће, те он свежи једног овна при неком дрвету, а другу стоку пушти, да пасе. Сиромах ован од зоре до мрака није пасао, па пред вече почне се трзати, да утече, а векању није било краја. То је дуго трајало, те већ и калуђери у манастиру на вечерњи чуше. Пошто се сврши
вечерња, пођоше да виде, шта је ономе браву. Кад тамо, — ован свезан при дрвету скаче, трза се, блеји, нада на хртеницу и већ бјеше сустао од великог трзања.
     — Шта је ово, монаше?! — запитаће зачуђено један калуђер.
     — Свезао сам овога овна, да не једе!
     — А зашто јадан? — рећи ће други.
     — Може он да не пасе, кад други пасу, — одговори монах.
     — Не може, јадниче, — рече срдито трећи, — је ли ово ко до сад чуо или видио?!
     — Е, ако се не може он напасти, кад је свезан, а дружина му пасу, не могу се ни ја Богу намолити, кад не улазим у манастир, но чувам стоку! одговори монах.
     Кад ово зачуше калуђери, постиђеше се, те одмах јаве игуману, који добави пастира овцама, а монаха остави међу калуђерима, да се моли Богу, зашго је у Јерусалим и дошао.

Референце

Извор

Луча, књижевни лист друштва „Горски вјенац“, година II свеска XI, за новембар, уредник проф. Лазар Т. Перовић, Цетиње, К. Ц. Државна штампарија, 1896., стр. 518-519.