Monah u Jerusalimu
Pođe jednom neki siromah u Jerusalim, da se u kom-god manastiru moli Bogu. Čim se javi kaluđerima jednog manastira, prime ga i postrižu za monaha.
Kaluđeri mišljahu: ovaj ne zna ni što je molitva, ni što su kaluđeri, pa ga odmah pošlju, da im čuva ovce. U prvini monah se nije tome protivio, misleći, da to neće za dugo trajati, možda su otpustili sad, prije moga dolaska, čobana, pa ću ih ja, kao najmlađi, za neko vrijeme poslužiti. Tako je to trajalo blpzu po godine dana.
Jednog dana zapita će monah jednog kaluđera:
— Hoću li i ja već ući u manastir, da se pomolim Bogu?
— Ne, — reče kaluđer, — ti čuvaj ovce, a mi ćemo se za tebe Bogu moliti.
Kad ovo začu jadni monah, vidje, da su ga prevarili, i da ga samo po imenu drže za monaha, a više ni po čemu. Propušti još nekoliko dana, dako se već sjste kaluđeri i sami, kad im je ovo naštuknuo; ali sve jedno, on svakog dana za ovcama. Poče se žalit i igumanu, ali sve zaludu. Iguman mu odgovaraše, kao i drugi kaluđeri.
Već se jadnom monahu dosadi, pa naumi da ih uvjeri, da to nije pravo, ni moguće, te on sveži jednog ovna pri nekom drvetu, a drugu stoku pušti, da pase. Siromah ovan od zore do mraka nije pasao, pa pred veče počne se trzati, da uteče, a vekanju nije bilo kraja. To je dugo trajalo, te već i kaluđeri u manastiru na večernji čuše. Pošto se svrši
večernja, pođoše da vide, šta je onome bravu. Kad tamo, — ovan svezan pri drvetu skače, trza se, bleji, nada na hrtenicu i već bješe sustao od velikog trzanja.
— Šta je ovo, monaše?! — zapitaće začuđeno jedan kaluđer.
— Svezao sam ovoga ovna, da ne jede!
— A zašto jadan? — reći će drugi.
— Može on da ne pase, kad drugi pasu, — odgovori monah.
— Ne može, jadniče, — reče srdito treći, — je li ovo ko do sad čuo ili vidio?!
— E, ako se ne može on napasti, kad je svezan, a družina mu pasu, ne mogu se ni ja Bogu namoliti, kad ne ulazim u manastir, no čuvam stoku! odgovori monah.
Kad ovo začuše kaluđeri, postiđeše se, te odmah jave igumanu, koji dobavi pastira ovcama, a monaha ostavi među kaluđerima, da se moli Bogu, zašgo je u Jerusalim i došao.
Reference[uredi]
Izvor[uredi]
Luča, književni list društva „Gorski vjenac“, godina II sveska XI, za novembar, urednik prof. Lazar T. Perović, Cetinje, K. C. Državna štamparija, 1896., str. 518-519.