Monah

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Monah
Pisac: Milorad Popović Šapčanin


SapcaninMilorad.jpg

Monah

I

Planina se k nebu vije,
U dubravi svečan mir,
Iz kamena voda bije,
A kod vode manastir.

Ćelije su stare, male
Tu boravi crni klir.
Na prozoru mlađan kale
Gleda stenu, dubok vir.

Za brdom su crni dusi,
Burno more, lukav svet,
Paklen-strasti lom i trusi,
Otrovan je svaki cvet.

Kako pokoj dušu krepi,
Pa kako je sladak hlad!
Od prelasti, oče lepi,
Zaklanja te tvrdi grad.

I opet ti suzno oko;
Zašto plačeš, ne znaš sam?
Pogled bludi na široko,
A u srcu bukti plam!

Mraci slaze, sunce seda,
Zatvorio prozor svoj,
U gospoda Spasa gleda:
„Tvoj sam vojnik, Bože moj!”

II

Šta li bi srce htelo,
Šta li mu duši godi?
Žarko je sunce selo,
Po vrtu kale hodi.

Granje je toplo, mirno;
Zahladak cveće njiše,
Prstom ga nije dirn’o,
Al’ suzu s oka briše.

Ne briši kaplje male,
Taj neba darak lepi,
Rosicu božju, kale,
Što cvetak-dušu krepi.

Ne čini delo verno
Ko iz se Boga goni:
Prikloni glavu smerno,
Večernja eno zvoni!

III

Inoci[1] skromno hode,
Blažen im sveo lik;
Pred njima otac stari,
Iguman Kalinik.

Kampana s pirga zvoni,
Pozdravlja sveti zbor;
Srdit iguman pita:
A kamo Nikanor?

„Prosti mu, oče sveti!” —
Ikonom stari moli —
„On bratstvo celo ljubi
„I crkvu svetu voli.

„Velenja tvoja sluša;
„S podviga, skrušen, sven’o;
„U vrtu srce kuša
„I krha telo „breno”.[2]

„ „Poslušnost, od iskoni,
„ „Monaštva kanon prvi!
„ „Monaški legioni
„ „Pred njim su tleni[3] crvi!

„ „Kaznit’ uporstvo drsko
„ „Dužnost je žezla moga
„ „U ime oca Save
„ „I Mirotočivoga![4]

„ „Dosta mi greha svoga,
„ „Našta i breme tuđe? ” „
Tako iguman strogi,
Pa u hram sveti uđe.

IV

Sjaj večernji na vrh brega gori,
Povetarac mirno zavijori,
Sa večernjom, s kaluđerski glasi,
I poslednja rumen se ugasi.

Nad manastir nadvila se tama.
Ni večernjih ne čuješ pesama.
I ptice su već kod svojih gnezda,
A na nebu tek po koja zvezda.

I jeknuše čudnovati krici
Po svodov’ma po dugi hodnici;
Inocima lica se oblače:
U klepala udaralo đače.

Svu obitelj[5] taknu strava neka.
Sabornica otvorena čeka.
Sudbina je čovekova uda,
Čak ni crkva ne može bez suda!

I dođoše eufori[6] sedi,
Ruku suhih a obraza bledi’,
Sumnjaš da l’ su ikad mladi bili —
U crni se mantoros[7] uvili.

Mrke slike, koje samo dišu
Kako tipik, kako knjige pišu;
Sveto Pismo delo im je znanje
I Krmčija[8] i sveto Predanje.

Iguman je u vrh stola seo.
A ko bi ga pogledati smeo?
Ta strašno je i kad grešni ljudi
A kamo li kada crkva sudi!

Sagrešenje kazniti se mora.
Izvedoše oca Nikanora,
Kose vrane a porasta vita,
Lika lepa, čela ponosita.

Mladi brate, šta te amo ganja?
Da li dođe od volje il’ straha?
Koliko je lavra u Nemanja
Ne videste lepšega monaha.

Presudu je saslušao strogu:
„Celu noćcu molićeš se Bogu,
„A po našem običaju starom
„Klečeć’ smerno pred svetim oltarom!”

Kalinik je tako svojim pravom,
Eufori klimali su glavom.
Osuđeni svoje bole skriva,
Pa sudije u ruke celiva.

V

U velikoj crkvi suton je i tama,
U njoj Nikanora ostaviše sama,
U ruku mu sveću voštanicu dali
Pa duha kreposti na njega prizvali.
„Moli se, i putu pravednom se vrati;
„Sotona li dođe, ti lice odvrati;
„A ako te najzad ne pusti na miru,
„Krsti se i klanjaj i pevaj stihiru!
„Mučenikom nebo snishodi i prašta —
„Ta čovek je rođen, da grehe ispašta!”
„I sam sam ti tako, moj brate i sine..
Reče sakelarij’,[9] p’ ode da počine.

Vaistinu teška dužnost mu je data.
Eklisijarh[10] za njim zabravio vrata,
Molitvu je šapn’o za svog brata krivog.
I umuknu žubor — nigde nikog živog.

Da strašne samoće! Ali nema straha
U ranjenu srcu nesrećna monaha;
Duši mu je lakše kad boluje sama,
A tako je mirno usred sveta hrama!
Oborio glavu, pa misli i misli,
A jadi su stari, što su dušu stisli,
Zaptiju mu grudi, ne može da da’ne.
A kad kap od sveće dole na tle pa’ne,
Tajanstvenim šumom papertom[11] odjekne,
U dubini duše novi bol ga tekne,
Iščilela nada u nov ponor tone,
Iz mutnog se oka vrele suze rone.
Lile se i lile, više ga ne boli:
Podigao glavu, pa se Bogu moli.

VI

Da l’ da dignem glavu, il’ da krijem lice,
Naša dobra majko, sveta Troručice![12]
Evo sam preda te osuđeni klek’o —
Crkva tako hoće, iguman je rek’o.

U duši mi teško, oblačno i crno.
Na slomljena pleća rasu sam ogrn’o,
A pitaš li, majko, za to srce meko —
Grešne su prelasti od njega daleko;
Molitvom i postom nebu sam ga vrn’o,
Poslednji plamičak u njemu utrn’o,
U grudima studi kao parče kama:
Nit’ ga greje nada, niti jad prelama.

Čemu da se nadam? Zar od grešnih ljudi?
Ta čovečja duša pomračinom bludi,
Ljubav mu je cveće na života stazi,
Usput ga otkida, pa ga odmah zgazi.
Ljubio sam, majko, mladačkim životom
(Oprosti, što drznuh govoriti o tom!)
Verovah da duši drugarica treba
Pa je primih, majko, kao milost neba...
Ti vidiš u dušu i u srce moje,
Oh, reci, ima li, kao ona što je?
Gospod ju je divnu u Edemu bir’o,
U ustih joj dasi kao sveto miro,
Sjajna kao sunce ’na uskršnjem danu,
A lepa k’o kedar na gori Livanu.

Jurio sam mlađan planinom i lugom
Sa sivim sokolom, mojim vernim drugom;
Hitao sam strelu za ptičicom mnogom
I plašio zverad sa lovačkim rogom;
Gazio sam reke, peo se na vise
I gutao gore etirne mirise,
I u bujnoj sili željah krila orja,
Da poletim dole niz strma podgorja...
Beše veče ti’o, kad sam dole bio;
Na bedemu lepa u daljinu gleda,
Kako rumen-sunce na zahodu seda,
Videh je, a dušom slatko milje minu —
Tu mi, sveta majko, novo sunce sijnu.
I ja je ljubljah kao ljiljan-cvet,
A na nas poteže ceo, ceo svet;
Pred tobom sam sada, i moj ceo jad:
Ti si mi blaženstvo, a život mi — ad!

VII

Tu od veljeg bola, il’ svetoga straha,
Umuknuše reči mlađana monaha;
Jedva drži glavu skrušenu, umornu
I predano gleda sliku čudotvornu.
Pa čas diše burno, čas mu uzdah stane,
A iz crnog oka krupna suza kane,
I dokle mu suza tle mramorno rosi
Duša se ka „svetu nevečernjem” nosi,
U predele tople, gde ružice mire,
Pa mu s’ čini čuje umilne stihire,
Što anđeli poje u nebesnom visu,
Ili u paperti, il’ u paraklisu.[13]

Dnevna svetlost dušu i diže i krepi —
U tišini noćnoj svak’ po malo strepi,
Ni sam ne zna zašto podilazi strava,
Pa se skorim krokom u ljude spasava.
Al’ naš mladi kale još klonuo nije,
Ne moli se više, niti suze lije,
„Mlekopitatelnoj” pesme bi da poje,
Al’ se grlo steglo, pa tamo i stoje.
I ne seća s’ više svoje duše bone —
Gleda u kandila, ikone prestone,
Čak mu pogled miran k svodovima leće
I kroz sumrak vidi Hristovo raspeće,
I jabuku rajsku i prokletu zmiju
I aždahe, što mu s’ ispod nogu viju;
Vidi Savaota u kubetnom svodu
I anđele, razne po činu i rodu,
Istom da zausti, da se tuži Bogu,
Uzdahne duboko: „Ne mogu, ne mogu!”
Kroz oltarski prozor noćni vetar pirne
I raznese miris od svete izmirne,
K’o da sa nebesa nevidljivo sleti
Obiteljski anđ’o u „svetaja svetih”.[14]
I polelej velji kao da se njiše —
Dotiču ga dasi, kojim crkva diše,
Iz sviju uglova k’o da dusi niču —
I na obrtaljkam’ klirosi[15] se miču,
Kao iz dubina čuje krupne glase,
Poju: „Vaskresenje tvoje, Hriste spase!”
I psalme i himne, i sve pesme stare:
Veličanja svetih, egzapostilare.[16]
U svojim izbama, prkoseći „ploti”,
Da l’ to pavečerje poje ćelioti?[17]
Il’ su noćne pesme tajanstveni klici,
Što je poje smerno gorski isposnici?[18]

Oko Nikanora sve zatrepta živo.
(Da l’ doista vide, il’ je samo sniv’o?)
Pred njime se dveri otvoriše časne,
Vidi zamke, kule i predele jasne,
Ogrejana brda i dolove vodne,
Maslinu mirisnu, limunove rodne,
Modrolisne smokve, ćiparisko gorje —
A pod brdom puklo daleko primorje.
Pogle one stene, one kule stare!
S najviših zidova ore se fanfare,
Zastava se vije, šimšir se zeleni,
Fenjeri pod gradom, eno, pobodeni.
Veliko veselje ovladalo gradom —
Veliki vlastelin stigao je s mladom...

Tu Nikanor riknu, na tle hladno pade.
Da l’ s bola, il’ straha Bogu dušu dade?
Badava bi sluš’o, ne čuju se dasi —
U ruci mu sveća lagano se gasi.

VIII

Ne znam, duhovniče, šta se s tobom zbiva?
Nađosmo te jutros ni mrtva ni živa;
Zbuniše se braća, svak’ u pomoć hit’o;
Otac Agatanđ’o molitvu je čit’o,
Da ti Gospod mladom isceljenja dade, —
Ako još milosti za tebe imade.
Il’ još svoje „ploti” ukrotio nesi?
Il' te mnogo tište kakvi stari gresi?
Il’ te želja kakva ne može da mine?
Bilo šta mu drago, reci meni, sine.

Metanisa kale, pa igumnu poče:
„Ni gresi, ni želje, prepodobni oče!
„U ovakom gradu šta li zgrešit’ mogu?
„Tebi s’ ispovedam kao višnjem Bogu.”

Bog krepost uliva u najmanjeg „raba” —
Što l’ je tvoja duša tako „zjelo” slaba?
Istrajni podvizi — to tek grešnu krasi —
Treba da oi uzor međ’ jeromonasi!
Nisi hudi sebar iz doma „zabvena”,[19]
Velji si vlastelin kolena čuvena;
Ti kad kloneš, sine, dvoguba sramota!
Ili ti je žao dvorskoga života?
Doduše uz kralja mnoga tašta sreća,
Al’ je crkva jača, al’ je crkva veća;
I zločinac dođe l’ u zidove njene
Mazde se lišava, tu mu je spasenje.
„Ja poštujem kralja, gospodine stari,
Al’ za dvorsku sjajnost duša mi ne mari;
Ne divljah se nikad ni sili, ni moći,
Najradije življah u svojoj samoći.
Brat beše na dvoru, ja doma u gradu,
Učahu me knjizi još u dobu mladu,
Čitah Solomuna i priče Siraha
I sve što uliva božijega straha;
„Biće prvi sluga u krilu Siona” —
Čuh zboriti majci oca kir[20] Tihona.

Eto vidiš, sinko, nije slučaj samo —
Prst višeg promisla doveo te amo
A u lavru doći nije delo lako...

„Prosti, kir igumne, ali nije tako.
„Vaistinu, ja sam ljubio i štov’o
„Našu mater crkvu i „pisano slovo”;
„Sa ocem Tihonom, o večeri zimski,
„Čitao sam, čit’o i grčki i rimski,
„I koji troparac uz daskala[21] pevn’o,
„A u dvorsku crkvu išli „katadnevno”.[22]

Spomen kir Tihona blagosloven budi!...

„Govorite tako, jer ste u zabludi.
„Još vam nisam kaz’o namere mu skrite;
„Govoriću dalje, ako dozvolite.”
Iguman će na to zlovoljno: Govori!
„Nevaljalac beše od sotone gori,
„U božijoj njivi glavničavo seme,
„Juda Iskariot, Kainovo pleme!
„Čujte samo kako roditelje moje
„Ulovio beše u vigove svoje:
„Moj brat starij’, Gojko, — ta vi već ga znate,
„Igumanski žezal od njega imate;
„Lep, doduše, prilog, ali duša nije...

Crkva ne odbija „darodajanije”.[23]

„Najzad i jest tako; im’o je pa dao,
„Samo što je, znate, tuđe otimao.
„Što očinje uze, ne mogu se tući,
„Al’ što ote moje — greh je vapijući!

Ništeta je, sine, krasota monahom.

„Al’ titrat’ se nije sa božijim strahom...
„Čudim se i danas — nije krađa mala —
„Kako da im duša nije zadrhtala!
„Zlokovarstvo gnusno ev’ kako je skbv’o:
„(Igumane, prosti, ispovest je ovo!)
„Vlastelinstvo naše broji mnoge „vesi”,[24]
„Trgove i mline, dubrave i lesi,
„Gde sunčana zraka nikada ne peče,
„A Toplica reka po sred sredi teče.
„U Toplici donjoj, u pitomoj ravni,
„Uspela se stena, na njoj zamak slavni,
„I u njemu kula gospodska i carska,
„Da je lepše nema lavra hilendarska.[25]
„To j’ baština stara velmože Pribaka;
„Sad je samo senka negdašnjeg junaka,
„Obronuli starac, dobričina prava,
„Ali mu se žene svaki užasava,
„U pakosno srce sve se besi zbile —
„Procvil’o je mnogi sa njezine sile.”

Iguman će na to: Pa slabi smo ljudi,
Ne sudimo strogo, da nam se ne sudi.

„Bog neka mi sudi, ako nije tako!
„I staro i mlado, klonjaše se svako,
„Ali u nje ćerka kao cvet rumeni,
„A stari je Pribak poklonio meni.
„Blagoslov nam daše i moji i njeni
„I čekasmo samo da se ojeseni.
„I kad dođe vreme, da me ženi mlada,
„Dozvao je Gojka iz kraljeva grada;
„Kad nas vide oba, podmladi se, planu —
„Pa odosmo s njime u vel’ku dvoranu.
„U zlaćene stole posedasmo redom,
„A do njega majka s veselim pogledom.
„Da l’ je jošte živa, oh, da mi je znati...

Iguman će na to: Crkva ti j’e mati!

„Jest, crkva je majka, ja sam njeno čedo.
„Dugo nas je otac sakupljene gled’o,
„Kad mu Bog u dušu veću snagu uli,
„Poče slabim glasom, jedva smo ga čuli:
„ „Već, dečice draga, ni hodit’ ne mogu,
„ „Primaklo se vreme da se ide Bogu.
„ „Blago svakom onom, koga Gospod štiti!
„ „Dok njega slušate, dobro će vam biti;
„ „Ko je njega sluš'o, smrti se ne plaši.
„ „Sad slušajte volju roditelja vaši’!..”
„Potresena majka svetiteljski bleda,
„A brat Gojko drmi, mrko je pogleda.
„Pogledam Tihona, na žezal se nag’o,
„Žurno broji zrna, a glavu je sag’o.

„ „Vas dvoje ste, deco, sva obitelj naša,
„ „I zamak i župa baština je vaša,
„ „Imajući ćerku ne imajuć’ sina,
„ „Molili su Pribak i ćira[26] Despina
„ „Da tebi, Nedeljko, pre neg’ jesen mine,
„ „Svoju ćerku dadu i da te usine.
„ „Ti si naše dete, k’o i Gojko što je,
„ „Ništa biti neće protiv volje tvoje.
„ „Ako ljubiš Anđu, otvoreno kaži!
„ „Ne ljubiš li, neka drugu sreću traži!” ”
„Ja preblažen, oče, šta li reći znadoh —
„Pred ocem i majkom na kolena padoh,
„Od radosti velje kao ptica kliknuh:
„Oh, ljubim je, oče! veselo uzviknuh.”

Ozbiljnu igumnu krupna suza kanu,
Iz starčevih grudi duboko uzdanu.
I njemu je, dso zna, možda na um došlo,
Što ]e već odavno bilo pa i prošlo.
I ma kako, mudar, da stišava, toli,
Meškolji se ipak, malčice zaboli.

„Al’ sad istom, oče, olujina stiže,
„Sa stolice svoje kir Tihon se diže:
„ „Gospodine svetli, dozvolite meni;
„ „Gospodin Nedeljko nije rođen ženi!
„ „On neće onamo, kuda njemu gove,
„ „Već nebesnim putem, kud’ ga Gospod zove!
„ „Božijemu glasu, ko s’ protivit’ može?
„ „Krotosti je obraz, pravo jagnje bože;
„ „Izučio knjigu i učenja mnoga,
„ „A rečit slovoslov najlepšega sloga.
„ „U njemu se slazi novi borac s neba, —
„ „Naša srpska crkva branilaca treba;
„ „Radi vaše slave u nebesnom „miru”
„ „Žrtvujte ga crkvi, poklonite kliru!
„ „Odbijete l’ crkvu, zatrće vam pleme,
„ „Mesto blagoslova bacit’ anateme.
„ „Ako li ga uzmeš, bolje sebe ubi —
„ „Ko ratuje s crkvom, oba sveta gubi!” ”
„Tako Tihon grmnu odlučno i drsko,
„Svetim plaštom pokri delo bogomrsko,
„A još tad neznani sakriveni trazi,
„Pa oca i majku beseda porazi.
„Srce da mi prsne od stida i gnjeva.
„Pogledam na Gojka, lukavo s' osmeva.
„Dotakoh se mača; bezobraznom kalu
„Da zapušim usta, da odšalim šalu!
„Tu će opet demon u monaškom ruhu —
(„Čisto nisam svome verovao uhu!
„I sad, oče, žalim, što ga nisam smak’o)
„ „Čast crkve i doma nalaže ovako:
„ „Nedeljka posvetit’ monaškome činu,
„ „A imanje Gojku, starijemu sinu;
„ „Njemu ćemo dati i nevestu čednu,
„ „A imanja spojit’ u državu jednu.
„ „Gojko će porastit’ bez krša i loma,
„ „Na dvoru uzvisit’ slavu tvoga doma.
„ „A nevesta j’ rosa, il’ poletnja ruža,
„ „Privić’ će se brzo uz velika muža.
„ „A gospodin Pribak zadaje l’ vam brigu?
„ „Gospođa Despina poslala mi knjigu,
„ „Imajte dobrotu saslušati samo —
„ „Dozvolite ovde da je pročitamo.” ”
„Tu riknuh iz glasa, pa s gnjevom i plačem
„Poletim na kala s istrgnutim mačem.
„Dokopa me Gojko, rukama me steže.
„Da me nisi tak’o, kaljavi viteže!
„Majka vrisnu, pade, pa zaklopi oči.
„Razjareni otac, posrćući skoči.
„Načini se metež! Vika: „Drži!” „Stani!”
„Najveća sablazan u vel’koj Dvorani!...
„Šta je dalje bilo? Nisam za se znao.
„U starog sam oca u nemilost pao.
„Dve godine dana mojih mladih leta
„Provedoh u kuli, odsečen od sveta.
„Izmučenu dušu ljubavlju sam zgrev’o,
„Cele duge noći o njojzi sam snev'o; \
„Zorom i večerom pozdrave joj slao
„I sve jade svoje ovde ispevao.”

Tu Nikanor uze iz nekakva svića
I pruži igumnu gomilu listića:
„To su, oče, jadi duše, koja vene;
„Vidim i sam da su nedostojni mene.
„Eto ti ih, pa ih od mene udali
„Il’ u paranparče, ili ih zapali!
„Uz’o si mi mladost, postrigao vlasi. —
„Snishodi bar tuzi dok se ne ugasi!
„Ako li je greha, — to su tako hteli
„Koji su me amo na silu doveli.”

Tu iguman poče, ali bogme mucnu.
Eklisijarh, srećom, u klepalo kucnu.
Nikanor, ponizno kao crvak mali,
Pokloni se starcu i tiho udali.

IX

Na manastir 'pali mesečevi zraci.
Bratija pospala, zaspali i đaci.
Ne čuješ ni stada u obližnoj luci,
Još se čuju samo zrikavci i ćuci
I iz izbe gornje Svetogorac duja,
Što ga tu nedavno nanese oluja,
Pa svake večeri ceo psaltir čita,
Kod poslednjeg psalma 'već i zora svita.
Proiguman stade, prislušnu na vrati:
„Gle, ovaj se jošte sa Davidom mlati!
„Video sam mnogih naših matadora
„S Atona, Ovčara i iz Meteora,

„Al’ žitije ovog „otšelnika”2?) du]e „Kop’ko sam i kop’ko, al’ na žalost, „vsuje.” Pa hodnikom tiho, kao stara lija,

Na prstima grabi 'do starih ćelija,

A kad bi kod vrati, tiho, k’o da s’ plaši, Šapnu: „Molitvama svetih otac’ naših!”28) Prignu oštro uho pa slušati stane,

A iznutra „amin!” reče igumane.

Proiguman ’nutra tako vešto đipnu,

Niti reza škljocCu, niti šarka škripnu. Manastirac‘samo ume tako ući. <—

Iguman ga primi blagosiljajući.

„Zvao sam te, oče... Hodi bliže malo!... „Saznao sam danas, što se nije znalo. „Nikanor je žrtva dela gadna, ružna, „Sudbina, jadniku, i teška i tužna.

„I suviše beh mu 'strog po svome zvanju. — „Bog će mi oprostit’, činih u neznanju. — „Ispovešću svojom jako me je dirn’o” ...

Pa iguman povest ispriča opširno.

„Pa to me, igumne, i boli i mori „Što j’ svet s dana na dan sve crnji i gori. „Toliki podvizi, tolika moljenja, „Najstrožiji posti, a on se ne menja.”

„To će tako biti, dok je božja volja. „Nastupiće, oče, i vremena bolja.
„Onaj ozgo grmne l’, eto drugi danci, „Hijene će postat’ pitomi jaganjci ... „Kad ispriča tako svoje tajne jade, „Zavežljaj mi ovaj sa pesmama 'dade. „Pevao je samac, da ga jadi minu, „Podobno svetome ocu Damaskinu.

„Pre nego ih, grešne, svetom ognju damo, „Zvao sam te, oče, da ih pročitamo. „Vid me davno izd’o; okreni, obrni, „Vidim samo listom da se nešto crni.”

U ćeliji tesnoj, da je više zraka, Zapališe sveću i četir provlaka.

Dugo su, ćuteći, u zavežljaj glali,

Pa zaseli za sto i pesme čitali:

1. Priviđenje

Zatvoren u kuli, prolivam suze I kunem sudbu, koja mi te uze; Zabravljena vrata, zave^sa spuštena, Preda mnom treperi svećica snuždena.

U tužnoj samoći samo za te dišem, Prolivam suze i pesme pišem.

U stihu svakome k’o zora se blista Tvoj pogled nebesni, tvoja 'duša čista; Svetli mi blaženstvom u tamnini noćnoj, Udahnjiva nada duši ‘slabomoćnoj,

I kao da vidim pružene ti ruke I čujem kroz ponoć očajničke zvuke.

2. Pred slikom bogomajke.

K’o što.rane rose Cveću život nose, Isusova mati Utehu će dati Duši, koja moli Kad je teško boli,

Pa da se osnaži U njoj spasa traži.

I ja joj se molim,

I ti joj se moli:

Ona mene čuva,

Ona tebe voli;

Kad malakše duša I moja i tvoja,

Klonule će primit’

U naručja svoja.

Kad se pred njom molim, Duh mi tebi leti;

Kad se pred njom moliš, Ti se mene seti.

A ona će na nas Blagoslove slati:

Ta ona je, dušo,

Naša dobra mati.

3. Oblacima

Vi putnici, vi oblaci, Kuda tako hitro, žurno?
Ako jugu putujete,

Pones’te mi >erde burno! Ov’de svet me ne razume,

Sav je hladan, prazan, nem: Pustite me hitra, smela,

Da sa vama u svet grem!

Osećanja ugašena,

A i misli polet klon’o,— Leže kao suho lišće Što j’ od nekud vetar don’o. Zrak u kulu ne prodire,

I zvezda mi mutan sjaj — Oh, kako bih k vama gore U etirni mirišljaj!

Za setnu se liru mašam,

Da samoću pesmom gonim, Žice ćute i ja ćutim I, uzdišuć’, suze ronim; Opopadnu me, obore me Misli drne, misli zle; Skočim njojzi da poletim, Liru tresnem dol’ 0 tle!

Da, oblaci moji žurni,

Va-s će njezin pogled sresti; Pitaće vas s čežnjom, bolom: Kada ćete men’ dovesti? Pozdrav’te |e.' kažite |o|:
Od tuge je presto pet’,

Svet je njegov kula vlažna,

Duh je njegov zgažen cvet.

4. Molitva večernja.

Tvoje sunce, Bože, na zapadu seda, Rumenim pogledom na nas dvoje gleda, Mi ga ispraćamo na koleni tužno , Srce nam je bolno, oko nam je suzno. Molitva je naša divno tebi znana Praćena uzdahom, suzom okupana.

U srcima našim jedan život diše, Jedan plamen gori, jedan mir miriše. Ti nas tako srodne i sljubljene stvori: Najnežnije pesme slatki razgovori;

U ovakome zračku jedno drugom sjamo, U svakome dahu mi se pozdravljamo.

Oh, mi ćemo biti svetiji i veći U ljubavi našoj kada budeš treći.

Oh, čuvaj nas s tvoji anđeoski lici; Mi smo čeda tvoja, tvoji pravednici. Kad nam srca čista tebi, Bože, odu, Treptaće ka’ ovo sunce na zahodu.

5.

Manastirskim vrtom samac šećem, K’o cvet svenut moja duša ćuti, Gledam crno, ogolelo granje
I list što se • po stazama žuti. Gledam ruže davno precvetane,

A iz oka vrela suza lije;

Ceo svet vas miris’o i gled’o, Vaš me miris okadio nije.

Gledam tamo na njezinu stranu, Nad zamkom joj oblaci se viju Teški, plačni, sumorni i cr-ni, K’o bolovi što mi srce riju. Vidim kišu, gde k’o biser sipi, Oko srca svija mi se tuga.

Oh, kako je šetati se teško Hladnim vrtom bez svojega druga.
Bolka duša povlači se u se, Tražeć’ spasa od tih hladnih slij! Al’ i u njoj, gle! čitavo groblje I Očajničkih takvih spomenika.

Pa kuda ću, milostivo nebo?

6. Veče

Nad manastir suto-n pao, Ohol vetar prozor bije:

Ja u misli utonuo,

Mislim, dušo, kako ti je.
Vrh kubeta oblak juri,

I da«n i noć kiša lije:

I meni se suze liju Misleć’, dušo, kako ti je.

Biblije se zalud laćam Kad za tobom srce udi:

Što u kožu više gledam, Misao mi dalje bludi.

Tamo, tamo iza gora Gde ti bolno srce vene,

Moja duša svud’ te prati,

Ti si vazda pored mene.

7. Noć

S klonulom glavom, bolima svojim, Na rosnom bregu usamljen stojim I suznim okom molim se tebi Gospode, Gospode, primi me k sebi!

Oh, svet je ovaj pun milja bio,

Ja sam ga, Bože, strasno ljubio:

Goru i pticu, izvor biserni,

Rađanje sunca, miris večerni.

I ljude ljubih nevino, čisto,

Ceo mi život čistotom blist’o; Videh li bedna da vene, udi —

Bol je potree’o i moje grudi.
I sav draž uvi mantoros crni,

Haos u misli, u srcu trni,

I ničim, Bože, da bole blažim, Zato te vičem, zato te tražim.

Haj, mojoj duši, što mnogo pati, Utešnog nada možeš li dati,

K’o ovaj miris večernjoj rosi Što ga vetarac s Morave nosi?

Evo i mesec na nebo lazi,

Jato ga zvezda pozdravlja, mazi:

Je l’ to tvoj vesnik utehe, nada, Novoga života il’ moga — pada?

Sjaji meseče, moj znanče vrli!,

Meni su sveta draži pomrli,

Al’ mekom zrakom dvori i služi Anđelu onom, što tamo tuži.

Odavde daleko udi i vene:

Nosi mu pozdrave od samca mene, Oko i nedro čisto mu ozari Najlepšim zrakom, moj znanče stari!

Sad s Bogom, nebo tiho i mirno!

I ti, lahore, što s’ sada pirn’o! Zbogom, meseče, i tiha noći!

Klon’o sam, klon’o, izdale moći.
Ko zna, hoće l’ se još jednom dati Da mogu mirno ovako stati,

I gledeć’ nebo molit’ se tebi Gospode, Gospode, primi me k sebi!

8. U crkvi

S bratijom sam u hram iš’o, Molio se mnogo, mnogo;

Ali nisam bolnoj duši Olakšanja naći mog’o.

Kad molitvom nebo tražih,

Tvoj se dvorac nebom stvara,

A u njemu raj miriše:

Tvoja duša, puna žara.

Duša mi se kao miris Oko tebe željne svije,

Tebi služim — haj! pa zato Oveta crkva za me nije.

Grešni nismo; ta čistota Anđeoska tebe krasi,

A u meni ljubav bukti,

Čista kao božji dasi.

Ja, okajan, iduć’ crkvi,

Grešim samo višnjem Bogu,
Jer bez tebe, čista dušo, Ni molit’ se ja ne mogu.


U oba čatača srce posta meko;

Proiguman tu bi još k’o nešto rek’o,

Al’ od čudna čuda reč zasta u guši —• Tutanj, vika, rek’o b’ manastir se ruši. Jedni ozdo viču: „Da ne padne, glajte!” Drugi zapomažu: „Držite, ne dajte!” „Stegnite mu dobro konop oko pasa!”

A mahnit se duja dere iza glasa:

„Car David je vtori, ja sam David prvi, „Ja sam psalmopevac — na kolena crvi! „Mnogo vas se sleglo, ali malo zvanih —-„Sagni tvoju glavu, sasude izbrani,

„Ceo sam Izrailj evo tebi dao, —

„I tu me je Gospod uljem pomazao.

„Na plašt mi ne stajte, vi maleni mravi,; „Ovim carskim žezlom sve ću vas po glavi j „Radujte se zvezdi moje krune jasne, „Udrite u strune i kimvale glasne!

„Glete, već u porti pljuskom pada mana, ' „Kupina se puši vičite: osana!.. . Š

Kao divlje zveri glas portom odleže, Iguman, prestravljen, na vrata poteže, Proiguman za njim, i za časak tili Obadva su starca na doksatu bili.
Svetogorac klon’o, tek što nije zen’o,

U samoći svojoj pameću je šen’o;

Klonio se braće, begao od šuma —

I eto je najzad ostao bez uma;

Kao svaka biljka što bez sunca klone, Tako čovek-odljud u mrak umni tone.

„Zatvor’te ga dole, pod debelim svodom, „Pa lečite starca molitvom i vodom! „Već je slabouman ovamo i doš’o, „Kol’ko se zatvar’o dobro je i proš’o, „Bog zna jad koliki na njega nagrn’o”... To iguman reče, pa se natrag vrn’o, Jedva s’ vidi ići kroz hodnike mrakom: Proiguman za njim smotrenim korakom.

Kad ćeliji došli, pred vrata su stali Nekol’ko listića po pragu su pali, Proiguman dignu, pa će reći ti’o:

„Ta ovde je, brate, neki đavo bio.

„Da ih nije samo sve odneo sobom — „Ovo su listići, što ih čitah s tobom”.

I priđoše stolu, u hartije vire — Voštanica gori, a provlaci žmire. Pretrnuše oba od silna užasa —

Od mnogih pesama ni traga, ni glasa! Igum’nu se jezik vezao od straha;

Već je pred njim đavo, gonitelj monaha,
Oseća mu vonju, -vidi roga oba,

Koj’ma će ga bosti do samoga groba.

„Prođ’ se, igumane!”, drugar će mu reći, „Ima od đavol& i vragova veći’,

„Traga im se svuda rojevima množi — „Biće ovo neki u monaškoj koži.

„Sad već šta je tu je; ćutaću i ćuti!

„Pa kad nam se opet voda pozamuti, „Udici ću mojoj skriven hitac dati — „Našeg pesmotatca vraški upecati”.

„Oprosti nam, Bože!”, iguman se moli, „Zgrešio sam mnogo, pa me srce boli. „Valjalo je spalit’, nisam treb’o štiti — „Ružno je monahu radoznalu biti.

„Šta će onda mlađi, kad iguman tako?

„O, mene će starca osuditi svako”.

„Lezi, odmori se, da ti duša dane!

„Mali su to gresi, oče igumane.

„Ja ću već, oslon’ se, učinit’ otkriće,

„Pa proklete pesme u paranparčiće!”

Tako proiguman, pokloni se, ode,

A iguman kleče: „Smiluj se, Gospode!” Čataše večernju i čitavo bdenje, Ispaštajuć’ svoje prvo sagrešenje.
U velikoj kuli, gde nikoga nije,

U ćeliji tesnoj otac Averkije;

Skitao po svetu, k’o vitez krstaški, Pa dođe da kuša i život monaški.

S molitvom i postom išlo kako tako, Al’ žieet’ u gradu bilo mu je pak’o! Neki put mu dođe, zaželi se ljudi,

Pa ne zna šta radi, prosto da poludi! Pokuša da čita, igraju mu slova,

A ne znade naći zanimanja nova.

Vreme mu ]e dugo, pa u prozor gleda, Muva se k’o mahnit, ustaje i seda,

Do igum’na svi mu i crni i krivi — Milijun mu buva pod kožom oživi.

Da izbegne svakoj parnici i vraždi Sve ga nešto kopka da na vrata zaždi; Otima se, bori, od te misli bega,

Al’ mis’o o putu jača je od njega.

Niko svojoj sudbi umakao nije,

Za palicu drzaj, oče Averkije!

I kad osu graja, kad zavika duja, Poduze ga prosto nekakva oluja, Anteriju savi, kamilavku nabi,

Skide torbu s klina, a palicu zgrabi, Pa, u ime božje, tajanstvenim nikom... A kad bio tamo velikim hodnikom, Igumansku sobu ostavio b’ s mirom,

Al’ je vide praznu, otvorenu širom.
Pa k’o što s’ u svetu to dešava kašto, Uskoči unutra, sam ne znade zašto. „Mučno je odlučit’ kad ovako hitam,

„Da bar ovo maknem, da u putu čitam. „Dobro je opljenit’ ovog starog vraga” ... Listiće u torbu, pa ode bez traga.

Još jutros u crkvi razgovor je bio: „Otac Averkije „čustva očistio”.

„No ta ulja nije baš imala stida,

„Ili je. kroz prozor, ili preko zida; „Ključevi u mene i kapijska brava, — „Gled’6 sam i gled’o, — zdrava i čitava.” Mrmlja 'sakelarij’, pa za rezu hvata,

Da razgleda sobu odbegloga brata.

X

Ni na nebu lepšeg sjaja Od sunčanog božjeg zraka,

Ni na zemlji lepših kula Nego što su u Pribaka!

Pa gospodski velji dvori Od tesana bela kama,

Pa kapije s mramor-luci,

Pa zidovi s mazgalama!

U dvorima svila, zlato;

Po zidov’ma okov, šara,

A po tlima skupe kože Od lavova i tigara.
Perivoji k’o rajevi;

Kroz šiprazje rečni toci;

Pa jezerak u mramoru,

U jezeru vodoskoci!

Davno Pribak večni sanak sniva, Pored njega Despina počiva. Nepravdu su učinili mnogu,

Kajali se, molili se Bogu;

Delili su i kljastu i slepu I podigli zadužbinu lepu,

Belu crkvu u zelenoj gori,

A oko nje kaluđerski dvori.

Klir se moli za ktitore svoje, Čate bdenja, liturgije poje.

Bog grešnima krči k nebu staze, Al’ ne onim’, koji ljubav gaze.

Bože mili, divna jutra!

Rosan vazduh, lug se ori,

Po rečici plašt magleni Pripuža se brčnoj gori.

Po vrhov’ma smrč i borje,

A po njima kaplje sjale,

U dvorskome perivoju Đulružice mirisale.

Brda tamo, brda amo,

A nebesni luk ih spaja:

U tom mirnom božjem raju Nema suza, uzdisaja!
Pa što plače lepa gospa Na doksatu kule velje?

Ta tek nije suzu vrelu Sazd’o Gospod na veselje?

Pogled bludi nebom, zrakom,

Iz oka se suze rone —

Kakve li je uspomene U daljine mutne gone?

„Utešite s’, bar vas sreća „Svetlim prstom jednom tače; „Teško onom, koji nema „Da se za njom bar zaplače!

„Kom’ dver sreće zaključaše,

„U dnu mora vrgli ključe” ... Dvorska gospa vlastelindi To izusti, pa umuče.

„Oprosti mi, dobra Maro, „Plakati je tako drago!

„Pusta j’ sila i gospodstvo „Suza mi je celo blago.

„Što imadoh, milo beše,

„Otrgoše, oduzeše”.

„Onda, šta da kažem, drago moje dete? „Bolje moliti se, nego da plačete”.

„Moliti se ovetom, što ne može biti, „To je, dobra Maro, molitvu huliti”.
„Bog razgali, goopo, i najcrnje dane, „Pokaže nam pute i one neznane”.

„Svet je ovaj, Maro, utrn’o za mene, „Sve su moje nade davno zarivene”.

„U najcrnjoj noći čovek zvezdu spazi ... „Gle, nekoga, gospo, sa planine slazi! „Sobom robe nema, Dubrovčanin nije,

„A ni Svetogorac radi pisanije.

„Ne znam, da li župom tek prolazi samo, „Ili je kastile poteg’o ovamo”...

Čudan čovek niza stranu slazi:

Na glavi mu šubara golema,

A dolama od mrkoga sukna Privila se uz mršavo telo;

Oko pasa pojas tvrdokoran,

A niz bedro nožić u rožini;

Po listov’ma beli pelengiri,

A na nogu rutavi opanci;

0 ramenu torba od kostreti;

U desnici saputnik mu verni Od najtvrđe, suhe drenovine.

Kao koza niza strmen plaza s’,

Kad s’ otisne kamenje odleće,

Pa sa šumom u potoke rine.

A kad siđe do rečnoga mosta,

Stresnu sa se rosicu jutarnju, Zaošćnu brčiće unorne,

Gladnu bradu rehavu i riđu,
Pravce naže ka velikoj kuli, Drsko čuknu alkom na vratima: „Pomoz’ Bog vam jutru na uranku! „Jesu l’ ovo gradovi i dvori „Velikoga gospodin’ Pribaka? „Otvorite putniku umornu! „Daleko je Skoplje i Kosovo, „Trudne kosti da odmorim samo! „Dok pregazim ravnu Dubočicu, „Valja mi se još na Rašku peti! „Gluhe sluge odgovora dajte! „Otvorite, il’ me odagnajte!

„Pa da pričam od župe do župe, „Kako ste me s dvora oterali!”

Lenji vratar kosti krenu,

Pa železna vrata širi.

Čudan putnik u dvor pade,

Mrku torbu na tle hitnu,

Na mramornu klupu seda.

Stari vratar skromno pita: „Tvoje ime smemo l’ znati?”

„Ja sam čovek, što se pati, „Kome noge svetom blude „Sa njegove glave lude”.

Na to vratar polagano:

„Nije ni to svakom dano;

„Teško j’ danas pamet kriti,

„A još teže luda biti”.
„Lud baš nisam tako, stari, „Štošta i moj mozak svari,

„Al* da ga je srećom više,

„Sve bi išlo malo tiše.

„Ovako se kao vihor mlatim,

„Dokle, najzad, i glavom ne platim”.

„E, šta ćete, vi joj niste krivi; „Bog nek’ vam je još dugo poživi! „Končina će doći svakoj tvarci — „A sad odoh javit’ gospodarci”.

S velje kule vlastelinka sađe,

Na mramorno dvorište izađe, Krupnim okom u putnika cilja,

A još više gospođa dadilja.

Gospođa ga zapitala mlada:

Od kuda je, od koga li grada?

„Putnik, gospo, što ga usud vija, „Rođen da se po svetu prebija. „Izbačen sam k’o na vodi pena, „Svud pastorak, tikva bez korena. „Eto danas gledam, gospo, u te,

„A već sutra ko zna moje pute? „Nauman sam na Rašku se peti— „Bog zna noge kud će me odneti?

„Ja večerom skrojim pute harne,

„A misli ih razgone jutarnje”.
„Možda srećni tek dolaze dani; „Znaš li knjigu, putniče neznani?”

„Knjige, gospo, čitao sam malo;

„A šta mi je i do toga stalo? „Sitnoj knjizi put i žubor ometa, „A ja volim širokoga sveta,

„Kud god kročim, svud’ života nova, „Volim nebo nego mrtva slova; „Nema knjige, koja tako piše „Kao što se na planini diše”.

„A, moj dragi, knjiga je od Boga,

„U njoj znanja i uteha mnoga”.

„Velja gospo, neka je i tako —

„Od mene joj poštovanje svako. „Kojom srećom da je nisam znao „Ne b’ u kandže manastircem pao ... „Otac mi je u crkvama biv’o,

„Šio kape i knjige veziv’o; „Crkvenjaci nestašnog me bili,

„A popovi knjizi naučili.

„Umre otac, svrši dane stare, „Spečaljene dokopam dinare,

„U Primorju sve za robu dao,

„Po selima širom trgovao,

„Mili Bože, žestoka trgovca! „Jedno jutro ni robe ni novca.
„Al’ «ako sam malo knjige znao,

„U manastir tad sam pribegao.

„Čim sam uš’o, već mi bilo žao,

„U mal’ s jada nisam preoviskao, „Živ sam trun’o u dosadnom miru 4^ „Jednog jutra: Zbogom manastiru!

„I sve ’vako skitaću se, znate, „Manastirci dok me ne uhvate, „Sudit’ stanu u svom strašnom zboru, „K’o tu okoro ocu Nikanoru”.

Gospa s’ trže, pa bledeti poče:

„Iz ko|e si obitelji, oče?”

„Monah, k’o ja, obitelji menja — „Sad sam, gospo, iz Svetog Uspenja”.

„Ima l’ u njem’ kaluđera mnogo?”

„A ko bi ih prebrojati mog’o?

„Puna crkva, sve brada do brade, „Kad sabereš i stare i mlade, „Metožane i starce u gori „I putnike braću, s eufori,

„Sabrao se, bogme, mnogi sinak — „Imaće ih do jedan stotinak!”

„Pa, kaži mi,' iz tog celog zbora, „Poznaješ li oca Nikanora?”
„Kako ne bih to svetilo novo,

„Ponos čina, jagnje Gospodovo,

„Pun svetosti, božijega straha,

„Anđ’o — čovek, krasota monaha!

„Vas istina, a ni nalik nije „K’o ja, putnik — otac Averkije ... „Jednom crkvi ne dođe sa oci,

„Sudiše ga matori inoci;

„Pomislite, za tu grešku samu „Celu noćcu kleč’o je u hramu,

„A kad sutra, a ta braća vrla „Nađoše ga hladna, obamrla!

„Od monaha nema nižeg crva,

„JTavra j’ kuća po tamnici prva!

„Luč radosti nikome ne sene „Koga zgnječe međ’ zidove njene.”

„A zna li se zašto u manastir dođe? „Ima l’ koga svoga, ima l’ svoje rođe?”

„Glasovi o njemu ni malo s’ ne slažu. „Po rodu vlastelin, tako neki kažu, „A već druga braća drugo nešto zbore, „Što starije duje sve crnje i gore.

„S nama naporedo metanija bije, „Molitven i postan da mu ravna nije! „Cele božje noći u ćeliji čita,

„Čim klepalo — prvi na molitvu hita; „Po molitvi vrtom dole gore šeće, „Dok ga ne zapitaš, prosloviti neće.
„Mrzim žagor, vrevu i sve što je bujno, „Pa iz lavre nagnem tiho i nečujno; „Izlazeći, kradom, iz velika trema,

„U ćeliji, vidim, igumana nema,

„Šta sam onda znao ja, razmonah slabi? „S igumanekog etola ove listke zgrabi’. ,,Al’ nemojte, gospo, osuditi mene, „Ponesoh ih samo radi uspomene.

„Evo ih, čitajte; ja ih čitah dosta;

„A sad, molim, rec’te: primate li gosta?”

Pružene listiće vlastelinka uze;

Kad opazi slova, grunuše joj suze.

Zadrhta joj ruka, srce kucnu jače,

Pa se u dvor skloni da čita i plače.

Svodovi sumorni, od tesana kama,

Pod njima, za 'sofrom, njih dvojica sama; Otac Averkije halapljivo ije,

Pa pomalo priča, pa po mnogo pije.

A starina vratar zažmiri, zaškilji, Podlakti se o sto, pa u njega pilji; Misli: „Ta ovaj se s đavolima vij’o,

„Kud se nije skit’o, kud nij.e prebij’o. „Takav sveti putnik, sa daleka kraja, „Zacelo će znati: da li ima raja.”

P’ onda poistiha zapitaće kala:

„Ti si čovek učen, moja pamet mala,

„Pa mi reci, dujo (ded’ to vino toči!), „Da l’ još ima sveta kad stisnemo oči?”
Na to će Averkij’, pehare pijući:

„Ako ga i ima, nećeš tamo ući.

„Šta je kaluđera, moj ćelavi brate,

„Da Bog dI i oni da se tamo sprate!

„Pa ta gospoština, što s’ po crkvi mlati, „Za nas dvoje, starče, mesta ni na vrati! „Nego drž’ se plećke i ovoga vina:

„Pa u ime božje i božjega sina!

„Pijmo dok smo živi! Šta će posle biti? „Tu tajnu «e znamo, brate, ni ja ni ti!”

„Tako je, tako je”, vratar će mu reći; „Našto se za večnost još na zemlji peći? „Isgina da niomo gospoština bili,

,,Al’ smo se bar vina podobro napili.

„Kad s’ nalijem, brate, kao stena stojim, „Kakva goopodara — *ni Boga s’ ne bojim!”

Al’ baš tu, za pakost, rog lovački dunu, A naš stari junak ka vratima sunu;

Poduze mu noge neka snaga nova,

Izlete da primi gospodu iz lo-va.

Averkije sedi, svoju dušu poji,

Porugljivo zucnu: „ala se ne boji!”

Napred su hajkači, što zverinje plaše,

A za njima Gojko na pastuhu jaše;

Sa njime vitezi, da im ne znaš broja,

Međ’ njima na konju i po gospa koja; Punačke im ruke do lakata gole,
O lančiću drže kićene sokole.

Sokolari mladi oko njih se viju,

Pogledaju s čežnjom, a poglede kriju. Skidoše se lovci, za napitak orni; Obednica spremna, stolovi mramorni, Srebrno posuđe, đakonija svaka,

A pehare puni momčadija laka.

Do Gojka najlepša lovačica sela,

Duž sofre ostala velika vlastela.

Gojko srećan, ves’o, sred gospodskog pira — Gojkovica gde je? On i ne razbira.

Takvu su joj sudbu roditelji spleli:

Ona gore plače, a on se veseli.

Nad njom Nedeljkova sveta slika sija, Dole bes i razvrat, pak’o i orgija;

Čita miris-pesme svoga svetog druga, Pjanačka pevanka ozdo joj se ruga.

XI.

Tako teku dani, tako teku leta;

Nekom život vene, a nekome cveta.

U tolikoj župi, sred sile i moći, Gojkovica kopni u svojoj samoći;

Iščupali ono, što joj srce voli,

Ostalo joj samo da se Bogu moli.

Živa rana, jaoh! još ključa u duši,

Upinje se da je molitvom uguši.

Muž, velji vlastelin, vazda je uz kralja,

A ona se, jadna, nikud ne pomalja;

Veze tvari svete, i odežde šije,
Svete knjige čita, sluša liturgije,

Celu lepu dušu Gospodu je dala, Anđelskom čistotom blaženo sijala.

Veliko tržanstvo sred prestonog grada:| Nov vladika doš’o da nad crkvom vlada, II Vladičanski žezal primio u Peći,

Od njega je samo patrijarah veći.

Izišli pred crkvu, ikone izneli,

Tu svešteni sabor i crni i beli,

Okićena vojoka vaskolika roda,

Čelnici29) državni, sva dvorska gospoda.

Eto se u narod prah i žubor dig’o,

Na gospodskom konju mladi jerarh30) stig’0,, Il’ mu lepše lice, ili mrke vlasi,

A grudi mu zlatna panagija krasi.

Po konju prostrto zlato i kadiva,

Preliva se skrlet kao vatra živa!

Đakoni, sinđeli, igumani stari,

Za njima kraljevi jaše poklisari;31)

Sjaje se i trepte u sunčani zraci:

Krstovi, šlemovi, sablje i mizdraci.

Pred crkvom mu mitru, plašt i žezal dali$! „Slava ocu! gromko klirici pojali,

Napred protopope, Veliki Ikonom,32) (Duša mu odavna već na svetu onom).

Svečanim korakom arhijerej stupa Pun božjega straha, pa mu srce lupa; 5
Iz mladosti senu uspomena mnoga;

Tu ikone gled’o, tu molio Boga,

0 anđeli, nebu, o lepoti sniv’o;

Tu se s decom malom nekad pričešćiv’o; Tu vladiku gled’o, popove i đake,

Velika kandila, ripide, čirake.

Okađena crkva na izmirnu miri.

U velikom stolu kralj je u porfiri, Kraljica do njega, još lepa i mlada,

I najlepše gospe iz prestona grada.

Pa čelnici moćni, pa vlastela mnoga,

Pa vojvode lika ozbiljna i stroga,

I vlastela mnoga iz dalekih gora.

A pred njome Gojko, enohijar33) dvora. Do njeg’ Anđelina osamljena, bleda,

U molitvi Bogu jade ispoveda;

Htela b’ dići glavu da vladiku gledne, Svoga milog druga iz mladosti medne,

Ta negda mu, negda i nevesta bila — Toliko je suza za njime prolila! Izmučena duša i sad za njim udi,

Čist i mlađan živi u njezinih grudi. Dobri je Nedeljko Nikanorom post’o,

Al’ mirisan dah mu još u njojzi ost’o.

Veliki je jerarh već na amvon34) stao, Stari mu ikonom35) trikirijon36) dao, Pogledao pastvu, svoj vinograd novi, Pozdravi je smerno, pa je blagoslovi.

Tu opazi Anđu, gde se Bogu moli,
I suzu radosti nehotice proli;

U duši mu čistoj sjaj razdragan senu I u tome blesku vide sliku njenu. Trikirijon pruži ikonomu staru,

Pa lagano stupi k svetome oltaru,

I umuče crkva, i zvuk pesme glasne — Za njime se dveri zatvoriše časne.

Objašnjenja[uredi]

  1. Inok: znači samac, kaluđer.
  2. Breno: znači trošno, propadljivo, ništavo.
  3. Tleno: trošno, propadljivo, ništavo.
  4. Mirotočivi: koji daje od sebe miris, koji mirom miriše.
  5. Obitelj: manastiri se zovu i obitelji, a obitelj znači zajedničku, zadružnu kuću.
  6. Eufori: najstariji kaluđeri, koji imaju uz igumana upravu i suđenje.
  7. Mantoros: gornja, crna, prostrana haljina kaluđerska, sa vrlo širokim rukavima i bez petalja na prsima i struku.
  8. Krmčija: knjiga pravila i naređenja crkvenih u srpskoj crkvi. Drži se, da je poreklom od Svetoga Save.
  9. Sakelarije: onaj sveštenik u manastiru ili pri episkopu, kojega je dužnost zatvarati osuđena sveštena lica i nad njima voditi nadzor
  10. Eklisijarh: crkvar, onaj brat u manastiru, koji ima zasebnu dužnost da pazi crkvu.
  11. Paperta: deo crkve odmah pri ulasku.
  12. Troručica: mati božja, koja ima dve desne ruke. Ovu je ikonu, po predanju, molovao sveti Damaskin. Poreklom je iz Sinaja, a nalazi se sad u Svetoj Gori. Bila je u dvorovima Nemanjića, a posle je kaluđeri skloniše u Aton.
  13. Paraklis: manje crkvice pored velikih manastirskih crkava.
  14. Svetaja svetih: znači oltar. Ovaj je naziv došao' iz starozavetnoga hrama. Mesto, gde se hrani „kovčeg zaveta”, zove se tamo svetaja svetih.
  15. Klirosi: pevnice na obrtaljkama sa četiri strane. Na svakoj raširena po jedna crkvena knjiga, pa kad koja treba, drmne se samo obrtaljka.
  16. Ekzapostilari: jedna vrsta pevanja na jutrenjoj.
  17. Ćelijoti: kaluđeri, koji žive oko crkve u zasebnim sobama.
  18. Isposnici: kaluđeri, koji žive svaki za se, u planini, u pećini, u kućici. O godovima slaze na službu u manastir.
  19. 3abvena: zaboravljena.
  20. Kir: gospodin.
  21. Daskalo: u staro vreme zvali su se učitelji ovim grčkim imenom.
  22. Katadnevno: svaki dan, iz dana u dan.
  23. Darodajanije: prilozi manastiru. Tu ulazi i prihod od pisanije.
  24. Ves: ili bolje vas, u množini vesi ili vasi, znači selo.
  25. Lavra: u Svetoj Gori ima manastir Lavra, najstariji manastir. Obično je lavra među manastirima, što i crkva Saborna među crkvama jednoga mesta.
  26. Kira, ili ćira: gospođa.

Napomene[uredi]

  • Objavljeno u Letopis Matice srpske, 1887 knj. 152. Posebno: Novi sad, 1887)

Izvori[uredi]

  • Milorad P. Šapčanin: Celokupna dela, Knjiga druga, strana 91-141. Biblioteka srpskih pisaca, Narodna prosveta.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milorad Popović Šapčanin, umro 1895, pre 124 godine.