Момир Даничић и Корун Турчин

Извор: Викизворник


Момир Даничић и Корун Турчин

Рани мајка девет Даничића,
Све девет их иженила редом,
И добила девет милих снаха
Као, побро, девет пауннца.
То се чудо на далеко чуло. 5
То зачуо Корупе Турчине,
Погубио девет Даничића,
Заробио девет њиних љуба,
Остала им саморана мајка,
Кукајући и сузе ронећи. 10
Бога моли остарјела мајка:
„Дај ми, Боже, од срца порода!“
Што молила, Бога домолила.
Бог јој дао од срца порода,
Те родила мушко чедо једно. 15
Она зове и попа и кума
Па крстише чедо пренејако.
Лијепо му име нађенуше:
Л’јепо име, малени Момире.
Кад је Момир до коња дораст’о, 20
Иде Момир у лов у планину.
Лов ловио, ништ’ не уловио,
Ни јелена, на л’јепе кошуте,
Ни онога зеца прикусава.
Па се врати двору бијеломе; 25
На путу је наишао Турке,
Наишао Турке Удбињане —
Бацају се камена с’ рамена,
Око себе гвозденога маља;
Па се Турци међу собом хвале; 30
„Ала, вала, милом Богу хвала,
Нити има Влаха, ни Турчина,
Да нам данас може одбацити!"
Кад то зачу малени Момире,
Једном баци, па свима одбаци! 35
Кад виђеше Турци Удбињани,
Почеше се преклињати криво
Неки братом, неки својом сејом:
Да их није Момир претурио.
Момнр нема нн брата, ни сеје, 40
Нити га је оженила мајка;
Већ се куне коњем испод себе
И својијем свијетлим оружјем:
„Бони, Турци, не говорте криво;
А тако ми не усала рука, 45
Мени бритка сабља не рђала,
Вранцу, коњу, грива не опала;
Ја сам свима вама одбацио.“ —
Па он оде своме б’јелом двору.
Пред њега је излазила мајка, 50
Па га пита остарјела мајка:
„Јеси л’ сине, штогод уловио.“
Ал говори малени Момире:
„Ја од лова ништа не улових. —
Бог убио тебе, моја мајко, 55
Што си мене самога родила;
А н’јеси мн рода природила,
Нити брата, нити миле сеје.
Кад сам данас био на заклетви,
Ја се немам, да закунем чиме; 60
Брата немам, а сетрице немам,
А н’јеси ме оженила мајко.
Већ се кунем коњем испод себе,
И својијем свијетлим оружјем.“ —
Ал’ говори остарјела мајка: 65
„О мој сине, малени Момире,
Ја сам теби рода природила,
Природила девет миле браће,
Девет браће, девет Даничнћа.
Све девет их оженила сине, 70
И добила девет милих снаха,
Као, снне, девет пауннца.
То се чудо на далеко чуло,
То зачуо Коруне Турчине —
Погубио девет браће твоје, 75
Заробио девет твојих снаха!“
Тад говори малени Момире:
„О, Бога ти, моја мила мајко,
Опреми ми дебела вранчића;
Док припашем свијетло оружје, 80
Да ја идем браћу осветити,
Осветити, или погинути!"
Брзо га је мајка послушала
Па му добра вранца опремила. —
Узја коња малени Момире, 85
Па говори остар'јелој мајци:
„Збогом остај, мила моја мајко,
Чекај мене четрдесет дана,
Док ја одем и натраг се вратим;
Ак’ не дођем за четерест дана, 90
Нека знадеш, да сам погинуо
И да ти се више вратит’ нећу!"
Кад то зачу остар’јела мајка
Проли сузе низа старо лице
Па Момиру, сину, одговара: 95
„Сретно пошо, мој једини сине!
Добро чувај ти живота свога —
Немој ником учинити криво;
Не доводи робља од Турака,
Јер се можеш грдно огријешит’, 100
Ако видиш наших девет снаха,
Немој им се прије казивати,
Док с’ Коруном не видиш рачуна,
Јера можеш, сине, погинути
С отим ћеш их горе растужити!“ 105
Кад је Момир саслушао мајку,
Крену вранца на воду Ситницу
Онђе нађе до девет снашица,
Оне перу оно бело платно,
Водом перу, сувим’ испирају. 110
Њих ми пита малени Момире:
„О, Бога вам, девет снашица
Рад’ кога сте срећу изгубиле
Или с оца, ил с’ миле мајке,
Или с брата; или са ујака. 115
Па лијете сузе низ обазе.“
Ал говори до девет снашица:
„Ми смо јадне срећу изгубиле
Са онога Коруна Тучина.
Ми смо љубе девет Даничића, 120
Њих је девет Корун погубио,
А нас девет јадих заробио,
Ево има двасет година. —
Ннт’ се даје жени' ни удават’,
Ко с’ удаје двадес’т дукат’ даје; 125
Ко се жени, двадес'т и четири.
Скупиле смо по десет дуката;
Још да нам је по десет скупити,
Па би с’ Богом одужиле дугом
С благословом божјим поудале." 130
Кад је Момир рзумио р’јечи,
Он се маши руком у џепове,
Па нзвади стотину дуката,
Те их дадеје својијем снахама:
„Ево вама о девет снашица, 135
Немојте се само удавати,
Нит’ Турчину носит свадбарину,
Већ чекајтј док се ја не вратим.
Још ми кажте дворе Корунове;
Имам с њиме некаква рачуна, 140
Да му вратим што је позајмио.“
Тад му једна од њих проговара:
„О, Бога ми незнани јуначе!
Иди сада друмом широкијем,
Па с’ осврни с десна на лијево, 145
Опазићеш Корунове дворе.
Скоро их је курва поправио,
Позидао жутим дукатима,
Поподио крстатим талир’ма,
Да кретови буду под ногама. 150
Њега, чува стотина Арапа,
А каки су; да их Бог убије,
На свакоме по три главе црне."
Кад је Момир снаху саслушао,
Крену вранца друмом широкијем. 155
— Ја како је коња ражљутио,
По три копља у висину скаче
По четири друма прихваћаше.
Из уста му б’јеле пене скачу,
Из копита с’јевају варнице, 160
Из ноздрва мави пламен лиже,
Из ушију громови пуцају. —
Кад је дошо до близу Арапа,
У зубе је сабљу потурио,
Дизгин вранцу метн’о на јабуку, 165
У десницу копље убојито,
А у л’јеву снажна буздована.
Кад га црни спазише Арапи,
На обје се стране размакоше;
Па Момиру пута начинише, 170
Јер мислише: носи свадбарину
Уђе Момир у двор на капију.
У авлији одјаха вранчића,
Па он оде на чардак Турчину.
Ал’ се Турчин био намјестио, 175
На демир се пенџер наслонио,
Тутун пије, каву присркује. —
У то доба Момир пристасао,
Летећи му главу откинуо,
А ни сабље није повадио! 180
Па се врати на дворску капију,
Сву стотнну погуби Арапа.
Опет с’ јунак на чардаке врати,
Па узима кључе од тавнице.
Од тавнице и још од ризнице. 185
Те пустио три стотин' сужања —
Свакп оде, куда му је драго. —
Још отвори врата од ризнице,
Натовари три катуре блага,
Каква блага, све мека дуката. 190
Па се врати на воду Ситницу,
Ту нашао својих девет снаха,
Те све њима Момир казивао.
Одвео их своме б’јелом двору,
Па их л’јепо ђевер заодио, 195
На добро их мјесто удомио,
У лијепо село Ђаковицу;
Одатле се и сам оженио.
Па стекао доста пријатеља.

Босански Шамац
Л. П. Димитријевић



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Босанска вила, 1890, година V број 23-24. Сарајево, децембра 1890, стр. 366-367.