Momir Daničić i Korun Turčin
Rani majka devet Daničića,
Sve devet ih iženila redom,
I dobila devet milih snaha
Kao, pobro, devet paunnca.
To se čudo na daleko čulo. 5
To začuo Korupe Turčine,
Pogubio devet Daničića,
Zarobio devet njinih ljuba,
Ostala im samorana majka,
Kukajući i suze roneći. 10
Boga moli ostarjela majka:
„Daj mi, Bože, od srca poroda!“
Što molila, Boga domolila.
Bog joj dao od srca poroda,
Te rodila muško čedo jedno. 15
Ona zove i popa i kuma
Pa krstiše čedo prenejako.
Lijepo mu ime nađenuše:
L’jepo ime, maleni Momire.
Kad je Momir do konja dorast’o, 20
Ide Momir u lov u planinu.
Lov lovio, ništ’ ne ulovio,
Ni jelena, na l’jepe košute,
Ni onoga zeca prikusava.
Pa se vrati dvoru bijelome; 25
Na putu je naišao Turke,
Naišao Turke Udbinjane —
Bacaju se kamena s’ ramena,
Oko sebe gvozdenoga malja;
Pa se Turci među sobom hvale; 30
„Ala, vala, milom Bogu hvala,
Niti ima Vlaha, ni Turčina,
Da nam danas može odbaciti!"
Kad to začu maleni Momire,
Jednom baci, pa svima odbaci! 35
Kad viđeše Turci Udbinjani,
Počeše se preklinjati krivo
Neki bratom, neki svojom sejom:
Da ih nije Momir preturio.
Momnr nema nn brata, ni seje, 40
Niti ga je oženila majka;
Već se kune konjem ispod sebe
I svojijem svijetlim oružjem:
„Boni, Turci, ne govorte krivo;
A tako mi ne usala ruka, 45
Meni britka sablja ne rđala,
Vrancu, konju, griva ne opala;
Ja sam svima vama odbacio.“ —
Pa on ode svome b’jelom dvoru.
Pred njega je izlazila majka, 50
Pa ga pita ostarjela majka:
„Jesi l’ sine, štogod ulovio.“
Al govori maleni Momire:
„Ja od lova ništa ne ulovih. —
Bog ubio tebe, moja majko, 55
Što si mene samoga rodila;
A n’jesi mn roda prirodila,
Niti brata, niti mile seje.
Kad sam danas bio na zakletvi,
Ja se nemam, da zakunem čime; 60
Brata nemam, a setrice nemam,
A n’jesi me oženila majko.
Već se kunem konjem ispod sebe,
I svojijem svijetlim oružjem.“ —
Al’ govori ostarjela majka: 65
„O moj sine, maleni Momire,
Ja sam tebi roda prirodila,
Prirodila devet mile braće,
Devet braće, devet Daničnća.
Sve devet ih oženila sine, 70
I dobila devet milih snaha,
Kao, snne, devet paunnca.
To se čudo na daleko čulo,
To začuo Korune Turčine —
Pogubio devet braće tvoje, 75
Zarobio devet tvojih snaha!“
Tad govori maleni Momire:
„O, Boga ti, moja mila majko,
Opremi mi debela vrančića;
Dok pripašem svijetlo oružje, 80
Da ja idem braću osvetiti,
Osvetiti, ili poginuti!"
Brzo ga je majka poslušala
Pa mu dobra vranca opremila. —
Uzja konja maleni Momire, 85
Pa govori ostar'jeloj majci:
„Zbogom ostaj, mila moja majko,
Čekaj mene četrdeset dana,
Dok ja odem i natrag se vratim;
Ak’ ne dođem za četerest dana, 90
Neka znadeš, da sam poginuo
I da ti se više vratit’ neću!"
Kad to začu ostar’jela majka
Proli suze niza staro lice
Pa Momiru, sinu, odgovara: 95
„Sretno pošo, moj jedini sine!
Dobro čuvaj ti života svoga —
Nemoj nikom učiniti krivo;
Ne dovodi roblja od Turaka,
Jer se možeš grdno ogriješit’, 100
Ako vidiš naših devet snaha,
Nemoj im se prije kazivati,
Dok s’ Korunom ne vidiš računa,
Jera možeš, sine, poginuti
S otim ćeš ih gore rastužiti!“ 105
Kad je Momir saslušao majku,
Krenu vranca na vodu Sitnicu
Onđe nađe do devet snašica,
One peru ono belo platno,
Vodom peru, suvim’ ispiraju. 110
Njih mi pita maleni Momire:
„O, Boga vam, devet snašica
Rad’ koga ste sreću izgubile
Ili s oca, il s’ mile majke,
Ili s brata; ili sa ujaka. 115
Pa lijete suze niz obaze.“
Al govori do devet snašica:
„Mi smo jadne sreću izgubile
Sa onoga Koruna Tučina.
Mi smo ljube devet Daničića, 120
Njih je devet Korun pogubio,
A nas devet jadih zarobio,
Evo ima dvaset godina. —
Nnt’ se daje ženi' ni udavat’,
Ko s’ udaje dvades’t dukat’ daje; 125
Ko se ženi, dvades't i četiri.
Skupile smo po deset dukata;
Još da nam je po deset skupiti,
Pa bi s’ Bogom odužile dugom
S blagoslovom božjim poudale." 130
Kad je Momir rzumio r’ječi,
On se maši rukom u džepove,
Pa nzvadi stotinu dukata,
Te ih dadeje svojijem snahama:
„Evo vama o devet snašica, 135
Nemojte se samo udavati,
Nit’ Turčinu nosit svadbarinu,
Već čekajtj dok se ja ne vratim.
Još mi kažte dvore Korunove;
Imam s njime nekakva računa, 140
Da mu vratim što je pozajmio.“
Tad mu jedna od njih progovara:
„O, Boga mi neznani junače!
Idi sada drumom širokijem,
Pa s’ osvrni s desna na lijevo, 145
Opazićeš Korunove dvore.
Skoro ih je kurva popravio,
Pozidao žutim dukatima,
Popodio krstatim talir’ma,
Da kretovi budu pod nogama. 150
Njega, čuva stotina Arapa,
A kaki su; da ih Bog ubije,
Na svakome po tri glave crne."
Kad je Momir snahu saslušao,
Krenu vranca drumom širokijem. 155
— Ja kako je konja ražljutio,
Po tri koplja u visinu skače
Po četiri druma prihvaćaše.
Iz usta mu b’jele pene skaču,
Iz kopita s’jevaju varnice, 160
Iz nozdrva mavi plamen liže,
Iz ušiju gromovi pucaju. —
Kad je došo do blizu Arapa,
U zube je sablju poturio,
Dizgin vrancu metn’o na jabuku, 165
U desnicu koplje ubojito,
A u l’jevu snažna buzdovana.
Kad ga crni spaziše Arapi,
Na obje se strane razmakoše;
Pa Momiru puta načiniše, 170
Jer misliše: nosi svadbarinu
Uđe Momir u dvor na kapiju.
U avliji odjaha vrančića,
Pa on ode na čardak Turčinu.
Al’ se Turčin bio namjestio, 175
Na demir se pendžer naslonio,
Tutun pije, kavu prisrkuje. —
U to doba Momir pristasao,
Leteći mu glavu otkinuo,
A ni sablje nije povadio! 180
Pa se vrati na dvorsku kapiju,
Svu stotnnu pogubi Arapa.
Opet s’ junak na čardake vrati,
Pa uzima ključe od tavnice.
Od tavnice i još od riznice. 185
Te pustio tri stotin' sužanja —
Svakp ode, kuda mu je drago. —
Još otvori vrata od riznice,
Natovari tri kature blaga,
Kakva blaga, sve meka dukata. 190
Pa se vrati na vodu Sitnicu,
Tu našao svojih devet snaha,
Te sve njima Momir kazivao.
Odveo ih svome b’jelom dvoru,
Pa ih l’jepo đever zaodio, 195
Na dobro ih mjesto udomio,
U lijepo selo Đakovicu;
Odatle se i sam oženio.
Pa stekao dosta prijatelja.
Bosanski Šamac
L. P. Dimitrijević
