Моме сину
| Моме сину Писац: Милош Перовић |
Ти се већ будиш и већ први зрак
Младога јутра на твоје чело пада,
Отвара зенице твоја прва нада,
И прва чежња преласна и млада
Жуди и чека. А пред тобом дан
Освиће, ведар и сунчан и лак
И као осмејак
Мио и раздраган.
И ти чежњиво слушаш како звони
Заносно и слатко и чаробно звони
Песма живота и лепоте —
Ал’ мене, сине, црна слутња гони:
Ја мислим на подне твога дана
На вече твоје крваве голготе
На бол и јаде и страхоте
Којим је људска судба изаткана.
Гле, како претећ са безброј језика
Пламених и оштрих као ветрови
Циче у теби сумње без помоћи.
Гле, како отуд’ са видика
Тамни и црни и бездани снови заблуде
Подмукли, јетки и пакосни
Тутње као облаци градоносни.
Гледај на мору на пучини
Вал ћути у покоју
Али ће к’о лав у пустињи
Растрести гриву своју
И зарикаће у дубини
Стоглава хидра страсти
(И кад на престо паклени ступи)
У њеној ћеш бити власти
Докле те патња не искупи.
И гледај, пред тобом понор зија
А са висине над понором
Крвава звезда сија,
Сија вечером, сија зором
Све ближе, ближе над понором
И обасјава задње стазе
Што ти уморне ноге газе.
И ту ће најзад све се стрти
Радост, бол нада и сам живот
То је крвава звезда смрти.
Извор[уреди]
1928. Живот и Рад. Година 1, књ. 1, свеска 5, стр. 373–374.
|