Mome sinu
| Mome sinu Pisac: Miloš Perović |
Ti se već budiš i već prvi zrak
Mladoga jutra na tvoje čelo pada,
Otvara zenice tvoja prva nada,
I prva čežnja prelasna i mlada
Žudi i čeka. A pred tobom dan
Osviće, vedar i sunčan i lak
I kao osmejak
Mio i razdragan.
I ti čežnjivo slušaš kako zvoni
Zanosno i slatko i čarobno zvoni
Pesma života i lepote —
Al’ mene, sine, crna slutnja goni:
Ja mislim na podne tvoga dana
Na veče tvoje krvave golgote
Na bol i jade i strahote
Kojim je ljudska sudba izatkana.
Gle, kako preteć sa bezbroj jezika
Plamenih i oštrih kao vetrovi
Ciče u tebi sumnje bez pomoći.
Gle, kako otud’ sa vidika
Tamni i crni i bezdani snovi zablude
Podmukli, jetki i pakosni
Tutnje kao oblaci gradonosni.
Gledaj na moru na pučini
Val ćuti u pokoju
Ali će k’o lav u pustinji
Rastresti grivu svoju
I zarikaće u dubini
Stoglava hidra strasti
(I kad na presto pakleni stupi)
U njenoj ćeš biti vlasti
Dokle te patnja ne iskupi.
I gledaj, pred tobom ponor zija
A sa visine nad ponorom
Krvava zvezda sija,
Sija večerom, sija zorom
Sve bliže, bliže nad ponorom
I obasjava zadnje staze
Što ti umorne noge gaze.
I tu će najzad sve se strti
Radost, bol nada i sam život
To je krvava zvezda smrti.
Izvor[uredi]
1928. Život i Rad. Godina 1, knj. 1, sveska 5, str. 373–374.
|