Моме ланету
| Моме ланету (1897) Писац: Јосип Берса |
- J’ai des ames de rêve que
- j’adore d’un amour chimérique
- et noble et vers lesquelles, chaque
- année, je pélerine comme les
- mages de jadis suivaient une
- ètoile.
- René Maizeroy
Откад знам за тебе, знам и шта је нада,
знам и шта је љубав, знам и срећа шта је
срце моје више не може да страда,
оно већ не дави тајне уздисаје.
Чиста као суза, којом сузи зора
на ливади росној, драга као цв’јеће
блага као лахор кад га поврх мора
при сутону шаље свјеже премаљеће;
Откле си ми дошла, мила?
Твоме слатком срцу, њежном твоме т’јелу,
твоме бистром оку, твоме равном челу,
колијевка гдје је била?
Је л’ природа иста, што је измеђ’ мука
све створила људе, и твоје створила
божанствене очи? Је ли иста рука
то убаво твоје т’јело догладила?
Што ја љубим свијет, што ја љубим жиће,
све је златан дарак из твојијех груди;
ти ми сама справљаш оно рајско пиће
с ког ми се у срцу танка пјесма буди;
за то с’ можда дошла, мила,
С неба, да ме чуваш од земаљских зала,
па ћеш опет к небу, откле си ми пала
на сребрна твоја крила.
Извор[уреди]
1897. Зора, лист за забаву, поуку и књижевност. Година друга. стр. 2.
|