Mome lanetu
| Mome lanetu (1897) Pisac: Josip Bersa |
- J’ai des ames de rêve que
- j’adore d’un amour chimérique
- et noble et vers lesquelles, chaque
- année, je pélerine comme les
- mages de jadis suivaient une
- ètoile.
- René Maizeroy
Otkad znam za tebe, znam i šta je nada,
znam i šta je ljubav, znam i sreća šta je
srce moje više ne može da strada,
ono već ne davi tajne uzdisaje.
Čista kao suza, kojom suzi zora
na livadi rosnoj, draga kao cv’jeće
blaga kao lahor kad ga povrh mora
pri sutonu šalje svježe premaljeće;
Otkle si mi došla, mila?
Tvome slatkom srcu, nježnom tvome t’jelu,
tvome bistrom oku, tvome ravnom čelu,
kolijevka gdje je bila?
Je l’ priroda ista, što je izmeđ’ muka
sve stvorila ljude, i tvoje stvorila
božanstvene oči? Je li ista ruka
to ubavo tvoje t’jelo dogladila?
Što ja ljubim svijet, što ja ljubim žiće,
sve je zlatan darak iz tvojijeh grudi;
ti mi sama spravljaš ono rajsko piće
s kog mi se u srcu tanka pjesma budi;
za to s’ možda došla, mila,
S neba, da me čuvaš od zemaljskih zala,
pa ćeš opet k nebu, otkle si mi pala
na srebrna tvoja krila.
Izvor[uredi]
1897. Zora, list za zabavu, pouku i književnost. Godina druga. str. 2.
|