Ајде, мома Митра болна лежи,
Болна лежи Митра, нико не верује!
Кој' верује Митру, дома није,
Митар отишао на далеко,
На далено туђе земље, 5
Туђу земљу Бугарију,
Бугарија, град Софија,
Град Софија Митар кафеџија,
Кафу гради, Митру фали:
„Као Митра нигде нема, 10
Ни у турско, ни каурско!"
У тој лафа сокол слеже,
Па му паде на рамену,
Од рамену на колено,
Па подиже десно крило, 15
Те истресе бело писмо,
А у писмо црно пише:
„Ђе да умре мома Митра!“
Кад је Митар прочитао,
Брго је на ноге скочио, 20
Што прије коња спрема,
Да мому Митру живу стигне!
Коња води, пешне оди,
Леба носи, гладан иде,
Живу Митру да достигне, 25
Чизме носи, бос ми иде,
Живу Митру да достигне!
Кад је дошо у сред село,
Ту ми наша’ сви сељани
И кмета Косту. 30
Проговара: „Добар дан сви сељани!“
„Бог т’ помого, Митре млад!“
„Да л’ сте живи, да л’ сте здрави?“
„Сви смо здрави и живи,
Али мома Митра умрела!“ 35
„Да л’ ме чујете сви сељани,
Ја вас молим да гу раекопам,
Да јој видим бело лице,
Да јој видим црне очи,
Да јој видим русе косе!“ 40
Кад су Митру раскопали,
Шта да види:
Бело лице замодрело,
Црне очи побелели,
Руса коса омрсена, 45
Равно тело потамнело!
„Песма се пева у ору, уз гусле, о свадби, слави. Забележено 14. VII 1957. год. од Тане (Станоја Тајића, старог 47 год. Песму је овај писмопојац чуо од Ђурђе Ћивлачки и стрица Трајка Таића Витика, Горња Морава — Косово.
