Молитва (Осман Ђикић)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Молитва
Писац: Осман Ђикић


Osman Djikic.jpeg




        
МОЛИТВА

Мјесец жеже св'јетле муње,
А зв'јездице кандиоца,
На пр'јестоље Васионе
Сједа тиха, мајска нојца.

Са врхова зелен — гора
Повили се вихри лаки,
И са шарног, росног цв'јећа
Свуд разн'јели мирис слатки.

Са мирисне старе липе,
Севдалије булбул вије,
Драгани их својој прати,
Што с' у грању руже крије.

На све страни чари струје,
Крас и миље свуд се љева,
Ал' се моје срце ледно
Тим блаженством не загр'јева.

Чемерни се уздух диже,
У даљине хита сиње:
Тамо, гдје се вапај вије
Мајке моје — домовине.

А с' мунаре у то доба
Побожан се езан вину:
— Аллах екјбер! Аллах екјбер!
И одзвони кроз тишину.

— Аллах екјбер! Аллах екјбер!
Ја понављах свете р'јечи;
Велик ти си свети Боже,
Од свега си ти највећи!

Куда год се поглед вине,
Величину све ти прича;
Васиона ц'јела тврди
Савршенство Твога бића!

Све, што моје око гледа,
То су дјела твоје моћи,
О, моћан си Створитељу
Б'јелог дана, црна ноћи!

У прапшну црвак падам,
Надмоћности славећ' твоје;
Дај ми искру светог плама,
У ледене груди моје!

Божанствену милост твоју,
Излиј, врх мог завичаја,
Хој, избави Српство моје;
Од вјековног, ропског ваја!



Извор[уреди]

  • Осман Ђикић:Сабрана дјела, Свјетлост, Сарајево, стр. 54-55.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Осман Ђикић, умро 1912, пре 108 година.