Молила се Џинбегова Шаха
свом амиџи Џинићу Мујаги:
— Мој амиџа, Џинићу Мујага,
хоћу л’ ићи Горњему Шехеру,
свом дајиџи Ваиз ефендији? 5
— Прођ’ се, Шахо, Горњега Шехера,
јер су дома Бахтијаревићи.
Али рече Џинбегова Шаха:
— Нису вуци Бахтијаревићи,
нису вуци, неће ме ујести, 10
ни хајдуци, неће ме убити!
Па се спрема Џинбегова Шаха,
она иде Горњем Шехеру
и поведе танану робињу.
Кад су били кроз нову чаршију, 15
Шаха своју робињицу пита:
— Робињице, по богу сестрице,
стоји л’ мени тулбент повисоко?
Виде л’ ми се очи и обрве
и господске дуге трепавице? 20
Њише л’ вјетар синџефли фереџу,
виде л’ ми се пули чифтијани,
сједи ли ми Бахто на дућану,
је л’ м’ у руци срмајли махрама,
мирише ли сва чаршија њоме? 25
Мислили су да нико не чује,
ал’ то Бахто и чује и гледа
па он скочи на ноге лгане:
узе Шаху за бијелу руку
и одведе бијелу двору своме.30
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 712.
