Могила

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Могила
Писац: Милета Јакшић





        
МОГИЛА

Ноћ је . . . Нигде нема од живота знака,
Дух поноћни крила над дубравом вије,
Све почива тихо под копреном мрака,
Целу земљу поноћ на грудима крије.

И тек каткад зефир из горице пирне,
Те на стени мркој вежно цвеће крене,
Ил јејина црна крилима размахне,
И гсас јој се хори од стене до стене.

На окомку једном тврд се дворац диже,
Као спомен сури из времена стара,
А кула висока до у небо стиже,
Чудновате сенке по травици шара.

Вечнн мир ту влада. . . У сјајних дворана,
Настала је вечна и дубока тама,
И кад ветар духне и крилима хукне,
К'о да звук умире потоњих песама.

Тек у једној изби бледи жижак гори,
И дрхћућ на стени будне слике ствара.
И плану још једном, с животом се бори,
И с вечношћу немом тихо разговара.

Дал је оно јава? Ил је анђо, или
Из рјскога врта стручак нежна цвета.
Ил варљива слика ноћнога призрака
Или бледо чедо са другога света.

Њено око живо, као звезда сјајно,
Кроз поноћну таму у даљину блуди
Постојана туга узбуњује тајно
И колеба силно њене беле груди.

ОНА немо гледи. И са главе њене,
Низ пребела плећа спуштају се власи,
А на бледом лицу изумире осмеј,
Што јој бајно лице тако дивно краси.

Тихи сетни израз на лицу се крије,
Не мичу се оне усницс јој бледе,
У њеном срдашу вечни покој влада,
Као после буре, страховите беде.

О, прозбори чедо, шта ти груди мори,
Какви теби груди узбуњују вали,
Зар на твоје срце само’рано чедо,
Живота се бура тако брзо свали?

Али она ћути. . . И на немом лицу
Сјајна тужна суза другу сузу гони,
И док жижак мали са смрћу се бори,
Све дубље у поноћ њен се поглед рони.



Извор[уреди]

  • „Могила“, Јавор, год. XIX, бр. 2, 12. јануар 1892. године, стр. 17.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милета Јакшић, умро 1935, пре 84 године.