MOGILA
Noć je . . . Nigde nema od života znaka,
Duh ponoćni krila nad dubravom vije,
Sve počiva tiho pod koprenom mraka,
Celu zemlju ponoć na grudima krije.
I tek katkad zefir iz gorice pirne,
Te na steni mrkoj vežno cveće krene,
Il’ jejina crna krilima razmahne,
I glas joj se hori od stene do stene.
Na okomku jednom tvrd se dvorac diže,
Kao spomen suri iz vremena stara,
A kula visoka do u nebo stiže,
Čudnovate senke po travici šara.
Večnn mir tu vlada. . . U sjajnih dvorana,
Nastala je večna i duboka tama,
I kad vetar duhne i krilima hukne,
K’o da zvuk umire potonjih pesama.
Tek u jednoj izbi bledi žižak gori,
I drhćuć na steni budne slike stvara.
I planu još jednom, s životom se bori,
I s večnošću nemom tiho razgovara.
Da l’ je ono java? Il’ je anđo, ili
Iz rajskoga vrta stručak nežna cveta.
Il’ varljiva slika noćnoga prizraka
Ili bledo čedo sa drugoga sveta.
Njeno oko živo, kao zvezda sjajno,
Kroz ponoćnu tamu u daljinu bludi
Postojana tuga uzbunjuje tajno
I koleba silno njene bele grudi.
ONA nemo gledi. I sa glave njene,
Niz prebela pleća spuštaju se vlasi,
A na bledom licu izumire osmej,
Što joj bajno lice tako divno krasi.
Tihi setni izraz na licu se krije,
Ne miču se one usnice joj blede,
U njenom srdašcu večni pokoj vlada,
Kao posle bure, strahovite bede.
O, prozbori čedo, šta ti grudi mori,
Kakvi tebi grudi uzbunjuju vali,
Zar na tvoje srce samo’rano čedo,
Života se bura tako brzo svali?
Ali ona ćuti. . . I na nemom licu
Sjajna tužna suza drugu suzu goni,
I dok žižak mali sa smrću se bori,
Sve dublje u ponoć njen se pogled roni.
