МНОГИХ НЕЋЕ БИТИ
Када нам синови дођу са бојишта,
Запојени славом, к'о мирисом цвеће,
Уморни и лепи и жељни огњишта —
Многи што одоше на ратна војишта,
Вратити се нама, вратити се неће.
Они су остали испред Куманова,
Мердара, Прилепа и око Битоља,
Као мртва стража поколења нова,
К'о живи гробови, као златна слова,
К'о довршен завет са Косова поља.
Они су остали испред Елбасана,
На Љешу и Скадру, крај Јадранског мора,
И њихове груди са седамн'ест рана,
Позивају себи децу нових дана,
Враћене орлове са албанских гора.
Они су остали и испред форова,
У огромном броју и са много јâда,
Што не труну мирно крај својих борова,
Већ под туђим небом и испод корова —
Они су остали крај Једрена града.
Они су остали на Ретким буквама,
Око Брегалнице и Велбужда стара,
Бранећ своје земље од навале срама,
Од пљачкашке хорде и крвавих кама,
Од отровне мржње подмуклих Бугара.
*
Када нам синови дођу са бојишта,
Наћи ће загрљај и дочек и цвеће,
И још топла, знана и жељна огњишта.
Али место оних, са ратног војишта
Што се нама никад повратити неће,
Што за земљу мреше, што их земља узе,
Доћи ће црнина, бол, јаук и сузе,
И вечно сећање за надгробне свеће.
