MNOGIH NEĆE BITI
Kada nam sinovi dođu sa bojišta,
Zapojeni slavom, k'o mirisom cveće,
Umorni i lepi i željni ognjišta —
Mnogi što odoše na ratna vojišta,
Vratiti se nama, vratiti se neće.
Oni su ostali ispred Kumanova,
Merdara, Prilepa i oko Bitolja,
Kao mrtva straža pokolenja nova,
K'o živi grobovi, kao zlatna slova,
K'o dovršen zavet sa Kosova polja.
Oni su ostali ispred Elbasana,
Na Lješu i Skadru, kraj Jadranskog mora,
I njihove grudi sa sedamn'est rana,
Pozivaju sebi decu novih dana,
Vraćene orlove sa albanskih gora.
Oni su ostali i ispred forova,
U ogromnom broju i sa mnogo jâda,
Što ne trunu mirno kraj svojih borova,
Već pod tuđim nebom i ispod korova —
Oni su ostali kraj Jedrena grada.
Oni su ostali na Retkim bukvama,
Oko Bregalnice i Velbužda stara,
Braneć svoje zemlje od navale srama,
Od pljačkaške horde i krvavih kama,
Od otrovne mržnje podmuklih Bugara.
*
Kada nam sinovi dođu sa bojišta,
Naći će zagrljaj i doček i cveće,
I još topla, znana i željna ognjišta.
Ali mesto onih, sa ratnog vojišta
Što se nama nikad povratiti neće,
Što za zemlju mreše, što ih zemlja uze,
Doći će crnina, bol, jauk i suze,
I večno sećanje za nadgrobne sveće.
