Млад Иван-бег на граду сјеђаше,
вјену љубу на крилу држаше,
вјеној љуби тихо говорио:
— Кажи мени, вјерна љубо моја,
што је шире од сињега мора, 5
што је брже од сива сокола,
што је драже од миле матере?
Тому се је љуба насмијала,
смијући се Иви говорила:
— Аха, ево, досјетих се Иво! 10
Шире небо од сињега мора,
брже очи од сивог сокола,
дража драга од миле матере!
Кажи, Иво, јесам ли ти драга?
— Јеси мени, вјерна љубо моја, 15
као моја у прсима душа.
— Иван-беже, на том мала хвала,
свакому је своја душа драга,
већ ми кажи, како сам ти драга?
— Ти си мени, моја душо, драга, 20
као моја остарјела мајка!
— Бег Иван-бег, на том т’ мала хвала,
свакому је своја мајка драга.
— Моја љубо, ти си мени драга
као моја јединица сека. 25
— Бег Иван-бег, на том т’ мала хвала,
свакому је своја сека драга.
— Моја љубо, ти си мени драга
као коњу у прољеће трава,
млађу момку у јесен дјевојка, 30
лијепој дјеви у прољеће цвијеће.
— Мој Иван-бег, на томе ти хвала,
сад ја знадем да сам теби драга!
Коњу трава најмилија храна,
момак воли у јесен дјевојку, 35
млада дјева у прољеће цвијеће.
Скочи Иван на ноге лагане,
објема је рукам’ загрлио,
пољуби је у бијело лице,
пољуби је и два и три пута, 40
да ко броји без броја би било.
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 811-812.
