Младост Доситија Обрадовића/5

Извор: Викизворник

◄   ЧЕТВРТА ПОЈАВА ПЕТА ПОЈАВА ШЕСТА ПОЈАВА   ►

ПЕТА ПОЈАВА
НИКА и ДОСИТИЈЕ


НИКА (улазећи):
Ево ме, Димитрије, да се с тобом поразговарам... Но ти ме канда не познајеш?
ДОСИТИЈЕ (гдеда га):
Ја бих рекао да си ти...
НИКА:
Ника Путин који је с тобом у Чакову заједно у школу ишао.
ДОСИТИЈЕ:
Зар си ти то, Нико?... Ала си нарастао!
НИКА:
Је ли?... Хе, човек на занату мора свашта да поднесе. Но и ти си нарастао не само телом већ и духом, баш као што смо се увек од тебе надали. Знаш, увек смо говорили, да ће од тебе бити славан муж.
ДОСИТИЈЕ:
Мој Нико, какав славан муж, кад сам, ево видиш, постао капамаџија и то у Темишвару, где свега онога нема. што би човека великим учинило!
НИКА:
То имаш право, и мени се већ овде досадило. Еј, да нам је у Срему бити!
ДОСИТИЈЕ:
Па шта је у Срему?
НИКА:
Тамо, брате, има свега, што само човек пожели!... Калуђера, манастира, пустиња, светих мошти... Једном речи, свега.
ДОСИТИЈЕ:
А од куда ти то све знаш?
НИКА:
Има овде један калпагџиски момак, зове се Тоша, родом је из Срема. Он је одмах овде до нас, а ја сам с њиме више пута о Срему разговарао. Он ме уверавао да у Фрушкој Гори има таквих долина и пештера, да се човек може сакрити у њима, да га нико жив не нађе, и не само да се може посветити, него да може и чудотворац постати. Још ми рече да у Фрушкој Гори има један пустиник коме из далека долазе људи, да им чини чудеса, и нема дана, кад не учини по које чудо.
ДОСИТИЈЕ (сасвим задобивен):
Је л’ могуће?... Пустиник који чини чудеса?!
НИКА:
Да, на знаш шта још?... Каже ми Тоша да је том пустинику једаред сишао Христос с неба, да га посети. Пајсије, тако се зове пустиник, опере Христу ноге. Христос после оде, а вода, с којом су ноге опрате, остане у леђену. Од некуда дође Пајсијев ученик и тражи воде да пије, а Пајсије му рече да пије из леђена. Овај, видећи да је вода мутна и блатна, неће да је пије, а Пајсије му једнако говори: Море пиј, јер ћеш се кајати. Најпосле ђак затвори очи и приступи леђену да попије воду — али у леђену ни капи воде! Кад му је после Пајсије казао, каква је то вода, мал’ се није убио од жалости.
ДОСИТИЈЕ:
Ала је то био лудак!... Зашто није послушао пустиника?... Тако је, кад није читао житија светих отаца!
НИКА:
Е, ал’ ти си читао, ти не би тако учинио.
ДОСИТИЈЕ:
О, зашто не могу ја да одем у Срем?
НИКА:
Слушај ме, Димитрије, морам ти се исповедити, јер имам и ја нешто на срцу.
ДОСИТИЈЕ:
Кажи, дакле.
НИКА:
Знаш, као што сам ти већ рекао, мени је јако додијало у овом Темишвару, а и занат ми се не мили. Ја, истина, нисам учен као ти, али ја баш и не захтевам да се посветим и да постанем чудотворац; доста ако могу само да по цркви свеће палим и да појем „господи помилуј“. Ја сам, дакле већ одавна промишљао како да се избавим одавде, али нисам знао како до данас, кад си ти овамо дошао. Сад ћу моћи моју давнашњу жељу постигнути.
ДОСИТИЈЕ:
А шта ће то да буде.
НИКА:
Зар ме ти не разумеш? — а ти слушај: нас двојица морамо отићи у Срем.
ДОСИТИЈЕ:
А наш занат?
НИКА:
Оставићемо га.
ДОСИТИЈЕ:
А мајстор?
НИКА:
Оставићемо га.
ДОСИТИЈЕ:
А мој баба и твоја мати?
НИКА:
Оставићемо их.
ДОСИТИЈЕ:
Али они нас неће пустити.
НИКА:
Зато ћемо побећи!
ДОСИТИЈЕ:
Побећи!! - То нећу!... То оам већ једаред учинио са оним Дечанцем, па сам рекао: никада више.
НИКА:
А зашто нећеш?
ДОСИТИЈЕ:
Зато, што волим мога баоу, а то би га јако ражалостило.
НИКА:
Е, па добро. Када нећеш, а ти остани овде па буди капамаџија!... А знаш ли шта ће најпосле бити од тебе? — Ево да ти кажем: кад будеш три године шегрт, онда ћеш постати калфа, за тим после неког времена мајстор. Онда ће ти лепо твој баба дати новаца да отвориш на своју руку радњу, а као мајстор мораш се и оженити...
ДОСИТИЈЕ:
Ко? — Ја оженити?!... Никада док сам жив!
НИКА:
Али тако мора бити; тако сви мајстори раде.
ДОСИТИЈЕ:
Доста, Нико. Немој ни речи о женидби да спомињеш. Ја хоћу да будем калуђер или монах. А знаш шта вели свети Јеврем: монаху је место пустиња, планина, уједињење и самоћа; који се одрекао света и пребивања с људима; који постом, неспавањем и непрестаним трудом ваља тако да се осуши да му се трбух за леђа прилепи, и тако сув и окорео још не ваља да се поузда у себе, нити да изађе пред женске они које су пуне магнета и кадре најсувљем телу живот дати.
НИКА:
Дакле, примаш ли мој план?
ДОСИТИЈЕ:
Примам, јер тебе је бог послао да ме у моме искушењучврстиш и постојана одржиш!
НИКА:
Онда је све добро; онда смо спашени!... А сад никоме ни речи; првом згодном приликом ето нас у Фрушкој Гори.
ДОСИТИЈЕ:
И у оним божанственим пустињама и пештерама.

ПАДА ЗАВЕСА

Референце[уреди]