Mladost Dositija Obradovića/5
| ◄ ČETVRTA POJAVA | PETA POJAVA | ŠESTA POJAVA ► |
PETA POJAVA
NIKA i DOSITIJE
NIKA (ulazeći):
Evo me, Dimitrije, da se s tobom porazgovaram... No ti me kanda ne poznaješ?
DOSITIJE (gdeda ga):
Ja bih rekao da si ti...
NIKA:
Nika Putin koji je s tobom u Čakovu zajedno u školu išao.
DOSITIJE:
Zar si ti to, Niko?... Ala si narastao!
NIKA:
Je li?... He, čovek na zanatu mora svašta da podnese. No i ti si narastao ne samo telom već i duhom, baš kao što smo se uvek od tebe nadali. Znaš, uvek smo govorili, da će od tebe biti slavan muž.
DOSITIJE:
Moj Niko, kakav slavan muž, kad sam, evo vidiš, postao kapamadžija i to u Temišvaru, gde svega onoga nema. što bi čoveka velikim učinilo!
NIKA:
To imaš pravo, i meni se već ovde dosadilo. Ej, da nam je u Sremu biti!
DOSITIJE:
Pa šta je u Sremu?
NIKA:
Tamo, brate, ima svega, što samo čovek poželi!... Kaluđera, manastira, pustinja, svetih mošti... Jednom reči, svega.
DOSITIJE:
A od kuda ti to sve znaš?
NIKA:
Ima ovde jedan kalpagdžiski momak, zove se Toša, rodom je iz Srema. On je odmah ovde do nas, a ja sam s njime više puta o Sremu razgovarao. On me uveravao da u Fruškoj Gori ima takvih dolina i peštera, da se čovek može sakriti u njima, da ga niko živ ne nađe, i ne samo da se može posvetiti, nego da može i čudotvorac postati. Još mi reče da u Fruškoj Gori ima jedan pustinik kome iz daleka dolaze ljudi, da im čini čudesa, i nema dana, kad ne učini po koje čudo.
DOSITIJE (sasvim zadobiven):
Je l’ moguće?... Pustinik koji čini čudesa?!
NIKA:
Da, na znaš šta još?... Kaže mi Toša da je tom pustiniku jedared sišao Hristos s neba, da ga poseti. Pajsije, tako se zove pustinik, opere Hristu noge. Hristos posle ode, a voda, s kojom su noge oprate, ostane u leđenu. Od nekuda dođe Pajsijev učenik i traži vode da pije, a Pajsije mu reče da pije iz leđena. Ovaj, videći da je voda mutna i blatna, neće da je pije, a Pajsije mu jednako govori: More pij, jer ćeš se kajati. Najposle đak zatvori oči i pristupi leđenu da popije vodu — ali u leđenu ni kapi vode! Kad mu je posle Pajsije kazao, kakva je to voda, mal’ se nije ubio od žalosti.
DOSITIJE:
Ala je to bio ludak!... Zašto nije poslušao pustinika?... Tako je, kad nije čitao žitija svetih otaca!
NIKA:
E, al’ ti si čitao, ti ne bi tako učinio.
DOSITIJE:
O, zašto ne mogu ja da odem u Srem?
NIKA:
Slušaj me, Dimitrije, moram ti se ispovediti, jer imam i ja nešto na srcu.
DOSITIJE:
Kaži, dakle.
NIKA:
Znaš, kao što sam ti već rekao, meni je jako dodijalo u ovom Temišvaru, a i zanat mi se ne mili. Ja, istina, nisam učen kao ti, ali ja baš i ne zahtevam da se posvetim i da postanem čudotvorac; dosta ako mogu samo da po crkvi sveće palim i da pojem „gospodi pomiluj“. Ja sam, dakle već odavna promišljao kako da se izbavim odavde, ali nisam znao kako do danas, kad si ti ovamo došao. Sad ću moći moju davnašnju želju postignuti.
DOSITIJE:
A šta će to da bude.
NIKA:
Zar me ti ne razumeš? — a ti slušaj: nas dvojica moramo otići u Srem.
DOSITIJE:
A naš zanat?
NIKA:
Ostavićemo ga.
DOSITIJE:
A majstor?
NIKA:
Ostavićemo ga.
DOSITIJE:
A moj baba i tvoja mati?
NIKA:
Ostavićemo ih.
DOSITIJE:
Ali oni nas neće pustiti.
NIKA:
Zato ćemo pobeći!
DOSITIJE:
Pobeći!! - To neću!... To oam već jedared učinio sa onim Dečancem, pa sam rekao: nikada više.
NIKA:
A zašto nećeš?
DOSITIJE:
Zato, što volim moga baou, a to bi ga jako ražalostilo.
NIKA:
E, pa dobro. Kada nećeš, a ti ostani ovde pa budi kapamadžija!... A znaš li šta će najposle biti od tebe? — Evo da ti kažem: kad budeš tri godine šegrt, onda ćeš postati kalfa, za tim posle nekog vremena majstor. Onda će ti lepo tvoj baba dati novaca da otvoriš na svoju ruku radnju, a kao majstor moraš se i oženiti...
DOSITIJE:
Ko? — Ja oženiti?!... Nikada dok sam živ!
NIKA:
Ali tako mora biti; tako svi majstori rade.
DOSITIJE:
Dosta, Niko. Nemoj ni reči o ženidbi da spominješ. Ja hoću da budem kaluđer ili monah. A znaš šta veli sveti Jevrem: monahu je mesto pustinja, planina, ujedinjenje i samoća; koji se odrekao sveta i prebivanja s ljudima; koji postom, nespavanjem i neprestanim trudom valja tako da se osuši da mu se trbuh za leđa prilepi, i tako suv i okoreo još ne valja da se pouzda u sebe, niti da izađe pred ženske oni koje su pune magneta i kadre najsuvljem telu život dati.
NIKA:
Dakle, primaš li moj plan?
DOSITIJE:
Primam, jer tebe je bog poslao da me u mome iskušenjučvrstiš i postojana održiš!
NIKA:
Onda je sve dobro; onda smo spašeni!... A sad nikome ni reči; prvom zgodnom prilikom eto nas u Fruškoj Gori.
DOSITIJE:
I u onim božanstvenim pustinjama i pešterama.
PADA ZAVESA