Младост Доситија Обрадовића/2

Извор: Викизворник

◄   ПРВА ПОЈАВА ДРУГА ПОЈАВА ТРЕЋА ПОЈАВА   ►

ДРУГА ПОЈАВА
БАБА НИКОЛА, ДОСИТИЈЕ и пређашњи


БАБА НИКОЛА:
Помози Бог!... (Чујући смех — за себе). Овде је богме весело; баш како ваља у мој хатар! (Наглас). Помози Бог!
МАЈСТОР:
Бог добро дао!... Чиме могу послужити?
БАБА НИКОЛА:
Овога пута, мајсторе, рад бих ја тебе послужити, ако је божја воља.
МАЈСТОР:
А чиме то, пријашине?
БАБА НИКОЛА:
Ево овде мојим синовцем, ако ћеш га требовати. Рад бих га у шегрте дати.
МАЈСТОР:
Е па лепо; мени баш треба шегрт, само ако је ваљан и честит и ако има вољу на занат.
БАБА НИКОЛА:
Хе... та ваљан је, не мож’ му замерити, него што се воље тиче, ту ће, богме, теже ићи.
МАЈСТОР:
То је онда, пријашине, смешна ствар.
БАБА НИКОЛА:
Та није да видиш смешна, то сам ја добро промислио. Него ти морам ствар разложити.
МАЈСТОР:
Е па хајде седи, пријашине, па реци што имаш.
БАБА НИКОЛА (седне):
Знаш, ја се зовем Никола Парчанин из Чакова... Ево ово ми је синовац... Димитрије, пољуби мајстора у руку... (Доситије учини.) Нема ни оца ни мајке, а ја опет немајући мушка детета, узео сам га себи да га васпитам место сина.
МАЈСТОР:
Е, то је врло лепо!
БАБА НИКОЛА:
Већ како је, тако је. Доста да је мој Димитрије, хвала богу, изучио савршено псалтир, катихизис и... но, Димитрије, како се оно каже?
ДОСИТИЈЕ:
Православно исповједаније.
БАБА НИКОЛА:
Па ни то није доста, већ се по црквама и манастирима дочепао и влашког казанија илити поученија, и тако ти тај, боже, зна сво влашко поученије и евангелије и све прологе напамет!
МАЈСТОР:
Па то је врло добро.
БАБА НИКОЛА:
Богме, то није ни најмање добро.
МАЈСТОР:
А како то?
БАБА НИКОЛА:
Е, видиш, тако. И ја сам држао из почетка да је то добро и да ће то врло корисно бити по његово васпитање, али сам се на брзо уверио да то за његово зло служи.
МАЈСТОР:
Богме, ја тебе ништа не разумем!
БАБА НИКОЛА:
Сад ћу да ти кажем. Ево видиш, овај мој деран овде, напунивши своју детињску главу казанијама и пролозима, а не будући кадар о томе како ваља мислити и расуђивати, наумио је да се посвети!.. (Смеју се.) Размишљајући овај мој Димитрије шта су страдали мученици, жали што и сада не муче хришћане, те би се на мах дао за закон испећи!... (Смеју се.) Кад би му опет пало на ум шта су пустиници радили и пословали, увек би желео да се намери на ког пустиника да с њим оде у... но, Димитрије, како се зову та места?
ДОСИТИЈЕ (живо):
Египатске и арапске пустиње.
БАБА НИКОЛА:
Ето чуо си... Кад бих га повео у Сенђурађ, Партош или Бездин — манастире недалеко од Чакова — увек би мој Димитрије тражио какве пештере или пустиње, па како их тамо, хвала Богу, нема, вратио би се сетан и невесео у Чаково. Он држи да би Банат срећнији био, да је пун пустиња, него села и градова.
МАЈСТОР:
Е, е, гледај дер ти само!
БАБА НИКОЛА:
Па шта ми се ономад догодило!... Дође ти пре неког времена неки игуман Дечанац да проси милостињу, а мој ти синовац брже боље готов да с њим побегне у Турску, јер је чуо да тамо има таквих пустиња, које људи својим гресима не скврне и где се човек може ласно посветити. Тако ти, богме, мој Димитрије побегне до Сенђурђа, те ја у потеру, стигнем их и вратим мога синовца. Боже ми опрости, у мало што нисам калуђера везана послао у Темишвар.
МАЈСТОР:
Та да, људи поштени беже из Турске, а да још иду тамо!
БАБА НИКОЛА:
Али шта ћеш — ја сам га доста световао. Рекао сам му да чека зреле памети, п’ онда нека промишља о пустињама и калуђерству. Та у данашње време, ко год се калуђери, калуђери се из незнанства или да му је лакше и боље живети. А друго и калуђери су људи као и ми: једу, пију и теку новац!... Но, но, ја их не осуђујем; ал само толико кажем, да је права светиња: да млађи старијега слуша; да се деца својих родитеља не одричу, као ни родитељи своје деце, и да човек праведно и поштено у својој кући, о своме труду и муци са својом женом и децом живи, не желећи ништа туђега. Но моји савети узалуд беху; мој ме Димитрије не слуша, јер ме, тако ми се чини, не воли.
ДОСИТИЈЕ (пригне му се):
Слатки бабо, зар можете о томе посумњати? Зар ми нисте ви у место оца и матере?... Зар ја имам већег добротвора од вас? (Љуби му руку.)
БАБА НИКОЛА (тронут):
Ево, видиш, како зна да ми се умили!... Е, мој синко, сад ја видим да би боље било да ти оне књиге ниси читао! Но ја се нећу кајати за добро које сам ти учинио. Мени ће бог платити на другоме свету, већ ми те је жао!... (Пољуби га у чело.) А сад, мајсторе, знате зашто сам рекао да ће са вољом на занат теже ићи. Човек, који хоће да се посвети и да у пустињама беспослено живи, тај се не да лако привикнути да капе шије. Већ ако држите да ће се привикнути, а ви га ево узмите — моја би воља била — јер ја држим да ће га рад и посао на боље мисли довести, и да ће га поштен занат најбоље излечити од његових лудих мисли,
МАЈСТОР:
Било како му драго, мени се деран допада и ја га узимам за шегрта, па баш ако и не буде знао капе шити - вуну чупати то ће увек моћи. После имам ја за њега и друга посла. Имам неких старих рачуна, а и моје књиге не воде се тачно, па ће мој Димитрије то на себе примити да рашчисти и у ред доведе.
БАБА НИКОЛА:
Е онда је све у реду. Ја ти га, мајсторе, остављам и препоручујем као мога рођенога сина. Буди му отац, буди строг али праведан и човечан, а мој Димитрије, ако и не буде нове капе измислио - поштен и послушан увек ће бити... Ти пак, Димитрије синко, остај ми збогом, поштуј твога мајстора и владај се добро на моју радост и на част спомену твојих родитеља.
ДОСИТИЈЕ:
Слатки бабо (Љуби га у руке.)
БАБА НИКОЛА (пољуби га у чело):
Збогом, дете моје!... Бог зна хоћемо ли се опет видети, па ти зато опет кажем: послушај ме и мани се светиња и калуђерштина. Ако ли ме не послушаш, ја се нећу кајати за добро које сам ти учинио. Мени ће бог платити на другоме свету, но ја тебе жалим... А сад ево ти још пет грошића, да ниси без новаца, и остај ми збогом! (Отргне се и оде.)
ДОСИТИЈЕ (гледајући за њим тужно):
Слатки бабо!

Референце[уреди]