Mladost Dositija Obradovića/2
| ◄ PRVA POJAVA | DRUGA POJAVA | TREĆA POJAVA ► |
DRUGA POJAVA
BABA NIKOLA, DOSITIJE i pređašnji
BABA NIKOLA:
Pomozi Bog!... (Čujući smeh — za sebe). Ovde je bogme veselo; baš kako valja u moj hatar! (Naglas). Pomozi Bog!
MAJSTOR:
Bog dobro dao!... Čime mogu poslužiti?
BABA NIKOLA:
Ovoga puta, majstore, rad bih ja tebe poslužiti, ako je božja volja.
MAJSTOR:
A čime to, prijašine?
BABA NIKOLA:
Evo ovde mojim sinovcem, ako ćeš ga trebovati. Rad bih ga u šegrte dati.
MAJSTOR:
E pa lepo; meni baš treba šegrt, samo ako je valjan i čestit i ako ima volju na zanat.
BABA NIKOLA:
He... ta valjan je, ne mož’ mu zameriti, nego što se volje tiče, tu će, bogme, teže ići.
MAJSTOR:
To je onda, prijašine, smešna stvar.
BABA NIKOLA:
Ta nije da vidiš smešna, to sam ja dobro promislio. Nego ti moram stvar razložiti.
MAJSTOR:
E pa hajde sedi, prijašine, pa reci što imaš.
BABA NIKOLA (sedne):
Znaš, ja se zovem Nikola Parčanin iz Čakova... Evo ovo mi je sinovac... Dimitrije, poljubi majstora u ruku... (Dositije učini.) Nema ni oca ni majke, a ja opet nemajući muška deteta, uzeo sam ga sebi da ga vaspitam mesto sina.
MAJSTOR:
E, to je vrlo lepo!
BABA NIKOLA:
Već kako je, tako je. Dosta da je moj Dimitrije, hvala bogu, izučio savršeno psaltir, katihizis i... no, Dimitrije, kako se ono kaže?
DOSITIJE:
Pravoslavno ispovjedanije.
BABA NIKOLA:
Pa ni to nije dosta, već se po crkvama i manastirima dočepao i vlaškog kazanija iliti poučenija, i tako ti taj, bože, zna svo vlaško poučenije i evangelije i sve prologe napamet!
MAJSTOR:
Pa to je vrlo dobro.
BABA NIKOLA:
Bogme, to nije ni najmanje dobro.
MAJSTOR:
A kako to?
BABA NIKOLA:
E, vidiš, tako. I ja sam držao iz početka da je to dobro i da će to vrlo korisno biti po njegovo vaspitanje, ali sam se na brzo uverio da to za njegovo zlo služi.
MAJSTOR:
Bogme, ja tebe ništa ne razumem!
BABA NIKOLA:
Sad ću da ti kažem. Evo vidiš, ovaj moj deran ovde, napunivši svoju detinjsku glavu kazanijama i prolozima, a ne budući kadar o tome kako valja misliti i rasuđivati, naumio je da se posveti!.. (Smeju se.) Razmišljajući ovaj moj Dimitrije šta su stradali mučenici, žali što i sada ne muče hrišćane, te bi se na mah dao za zakon ispeći!... (Smeju se.) Kad bi mu opet palo na um šta su pustinici radili i poslovali, uvek bi želeo da se nameri na kog pustinika da s njim ode u... no, Dimitrije, kako se zovu ta mesta?
DOSITIJE (živo):
Egipatske i arapske pustinje.
BABA NIKOLA:
Eto čuo si... Kad bih ga poveo u Senđurađ, Partoš ili Bezdin — manastire nedaleko od Čakova — uvek bi moj Dimitrije tražio kakve peštere ili pustinje, pa kako ih tamo, hvala Bogu, nema, vratio bi se setan i neveseo u Čakovo. On drži da bi Banat srećniji bio, da je pun pustinja, nego sela i gradova.
MAJSTOR:
E, e, gledaj der ti samo!
BABA NIKOLA:
Pa šta mi se onomad dogodilo!... Dođe ti pre nekog vremena neki iguman Dečanac da prosi milostinju, a moj ti sinovac brže bolje gotov da s njim pobegne u Tursku, jer je čuo da tamo ima takvih pustinja, koje ljudi svojim gresima ne skvrne i gde se čovek može lasno posvetiti. Tako ti, bogme, moj Dimitrije pobegne do Senđurđa, te ja u poteru, stignem ih i vratim moga sinovca. Bože mi oprosti, u malo što nisam kaluđera vezana poslao u Temišvar.
MAJSTOR:
Ta da, ljudi pošteni beže iz Turske, a da još idu tamo!
BABA NIKOLA:
Ali šta ćeš — ja sam ga dosta svetovao. Rekao sam mu da čeka zrele pameti, p’ onda neka promišlja o pustinjama i kaluđerstvu. Ta u današnje vreme, ko god se kaluđeri, kaluđeri se iz neznanstva ili da mu je lakše i bolje živeti. A drugo i kaluđeri su ljudi kao i mi: jedu, piju i teku novac!... No, no, ja ih ne osuđujem; al samo toliko kažem, da je prava svetinja: da mlađi starijega sluša; da se deca svojih roditelja ne odriču, kao ni roditelji svoje dece, i da čovek pravedno i pošteno u svojoj kući, o svome trudu i muci sa svojom ženom i decom živi, ne želeći ništa tuđega. No moji saveti uzalud behu; moj me Dimitrije ne sluša, jer me, tako mi se čini, ne voli.
DOSITIJE (prigne mu se):
Slatki babo, zar možete o tome posumnjati? Zar mi niste vi u mesto oca i matere?... Zar ja imam većeg dobrotvora od vas? (Ljubi mu ruku.)
BABA NIKOLA (tronut):
Evo, vidiš, kako zna da mi se umili!... E, moj sinko, sad ja vidim da bi bolje bilo da ti one knjige nisi čitao! No ja se neću kajati za dobro koje sam ti učinio. Meni će bog platiti na drugome svetu, već mi te je žao!... (Poljubi ga u čelo.) A sad, majstore, znate zašto sam rekao da će sa voljom na zanat teže ići. Čovek, koji hoće da se posveti i da u pustinjama besposleno živi, taj se ne da lako priviknuti da kape šije. Već ako držite da će se priviknuti, a vi ga evo uzmite — moja bi volja bila — jer ja držim da će ga rad i posao na bolje misli dovesti, i da će ga pošten zanat najbolje izlečiti od njegovih ludih misli,
MAJSTOR:
Bilo kako mu drago, meni se deran dopada i ja ga uzimam za šegrta, pa baš ako i ne bude znao kape šiti - vunu čupati to će uvek moći. Posle imam ja za njega i druga posla. Imam nekih starih računa, a i moje knjige ne vode se tačno, pa će moj Dimitrije to na sebe primiti da raščisti i u red dovede.
BABA NIKOLA:
E onda je sve u redu. Ja ti ga, majstore, ostavljam i preporučujem kao moga rođenoga sina. Budi mu otac, budi strog ali pravedan i čovečan, a moj Dimitrije, ako i ne bude nove kape izmislio - pošten i poslušan uvek će biti... Ti pak, Dimitrije sinko, ostaj mi zbogom, poštuj tvoga majstora i vladaj se dobro na moju radost i na čast spomenu tvojih roditelja.
DOSITIJE:
Slatki babo (Ljubi ga u ruke.)
BABA NIKOLA (poljubi ga u čelo):
Zbogom, dete moje!... Bog zna hoćemo li se opet videti, pa ti zato opet kažem: poslušaj me i mani se svetinja i kaluđerština. Ako li me ne poslušaš, ja se neću kajati za dobro koje sam ti učinio. Meni će bog platiti na drugome svetu, no ja tebe žalim... A sad evo ti još pet grošića, da nisi bez novaca, i ostaj mi zbogom! (Otrgne se i ode.)
DOSITIJE (gledajući za njim tužno):
Slatki babo!