Млади пастир и царева ћерка

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Млади пастир и царева ћерка
Писац: Милорад Митровић





        
Млади пастир и царева ћерка[1]

   Јурећ' гором зеленом
За хитленом јеленом,
Кћи царева,
Лепа дева Залута
Са пута.

   Заман у рог труби, заман к себи зове
Витезове младе, што ту с њоме лове,
Нигде живе душе, само пусте стене,
Што глас рога врате, или речи њене.
Ах, тешка л' се туга јадном бабу спрема,
Кад му једном јаве, да му кћери нема!

   Старо грмље хучи, хук се с ветром мрси,
И с борова витих подврискују врси,
Вук у чести вије, а сплетено шибље
Нешто тихо шапће, трза се и гибље.
И девица жури. Хита, али куда?
Недогледна шума око ње је свуда.

   Сад се опет нађе пред планином неком
И задрхта брижно у срдашцу меком.
Планина се дигла до небеса сами'
И врх јој се губи у магли и тами,
Озго кликћу орли, а са стране доле
Бурни поток кркља кроз хридине голе.

   И заплака мома, силни страхје свладô,
Ал' баш тада спази једно момче младо
Ту са стадом близо. „Момче," кличе мома,
„Хајде пођи са мном, да ме водиш дома,
А кô дарак за то биће теби дато
Од мог доброг бабе и сребро и злато."

   Дође момче њојзи. Ну када је згледа,
Сав у румен плану кô сунце, кад седа.
„Хоћу," рече затим, „идем с тобом радо,
Ал' шта ће ми благо, кад ја имам стадо?
Ја не жудим за њим, не нуди га ни ти,
Пољуби ме само, па ће доста бити."

   Момчић леп и кршан кô јаблан на води,
А срце је срце, чини, шта му годи, —
И на те се речи насмејала мома,
И показа гору према њима двома:
„И пољубац даћу, кад те жеља мори,
Однеси ме само на вис оној гори."

   Тако она рече. Ал' тог истог трена
Он већ обви руке око струка њена,
И у вис је горе у наручја диже,
И пови је себи и пригрли ближе,
И кô ветри плахи, што се гором гоне,
Он појури с њоме на висине оне.

   Била стаза нека, па је затим неста,
И он стиже момом, где је папрат честа.
Сад западе опет у окомо стење,
А сад опет мора да се кршом пење.
Наблизу је понор, ту му пропаст прети,
И умор га стиже, ал' он ипак лети.

   Тај дах њезин слатки из усташца лепи'
Заноси га.чудно, и поји, и крепи,
И моћи му даје. А злаћене косе
Расплели јој ветри, па их зраком носе,
И по који прамен и њега се такне,
Промази га, стресе и умор му лакне.

   Хај' ал' пуста гора кô да нема краја:
Крш до крша стоји. И то дуго траја,
Па литица наста. И мрачан и свео
Он погледа горе, тамо где би хтео,
Ал' је дотле дуго, уз то сметње многе,
А већ под њим дрхте малаксале ноге.

   Ну сад опет она, кô у санку праву,
Сва на њега клону и обори главу.
Дирнуше се мало ти образи врели,
И уморног момка тиха румен прели.
Још милији би му овај терет мио,
И он опет јурну, и срећан и чио.

   Да те усне рујне дотакну се њега,
Та га жеља жива опет прожма свега,
И он јури, лети... Већ му неста даха,
Ал' он за то нема ни бриге, ни страха.
Мора стићи мети... Ал' одједном саде
Он посрну, клону и сустао стаде.

   А ту близу мета... Камо снаге, камо?
Три корака само, па би стигô тамо.
Насмеја се мома: „Узалуд ти труди,
Не достиже, момче, за чим срце жуди!"
Ал' он онда скупи и последњу снагу
И истрча с њоме на ту мету драгу,

   Где је срећу сневô... Ал' кад терет сними
И поднесе уста, да награду прими,
Мрак му очи покри, ко у ноћној тмуши,
И несрећни момчић на стене се сруши:
Цела дуга жудња кô сан лаки оде,
И он само јекну и прошапта: „Воде!"

   И царева кћи се ражали над њиме,
И јаукну брижно поплашена тиме.
И кô тица лака, кад се лати зрака,
Тако јурну доле низ урвине голе,
Ту се доле поток по равници вије —
Брзо, момо, брзо, док још доцкан није!

   И потоку стиже у тренутку тилом,
И ципелу малу с бисером и свилом
Она скиде брзо. Њоме воде лати,
Па се затим одмах опет натраг врати.
Опет трчи, лети. нити за то брине,
Што је умор стегô и од њега гине.

Ал' кад стиже тамо, где толико жели,
Већ је мртав био онај момчић смели.
И девица врисну са удеса злога,
Ал' и сама клону од умора многа,
Ципелицу с водом испусти на стене,
И увену јадна, кô што цветак вене.

                                  *

   То је давно било, ко зна доба које,
На том месту сада до два грма стоје,
Суморни су, стари и без грана вити,
Тек по где-где само лист их зелен кити. —
Да, то беше онда, још у оно доба,
Кад је света љубав трајала до гроба.



Извор[уреди]

  • Милорад Ј. Митровић: Песме, СКЗ, Београд, 1910, стр. 77-32

Референце[уреди]

  1. Песник је за ову песму напоменуо, да је из збирке „Горско Цвеће" (рађене по народним мотивима), али је и она увршћена у Књигу о љубави, јер је њој несумњиво најближа. Исти мотив је и у песми „Двоје младих" (Зора мостарска 1896. бр. 3. стр. 87.)


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Митровић, умро 1907, пре 113 година.