Млади Љубо лов ловио виор планином,
До подна му жарко сунце лице умори,
Тражи Љубо засијенца да се заклони.
Бог му даде зелен јавор при бистрој води,
Ту је Љубо починуо, па је заспао. 5
А када се разабрао и пробудио,
Кад код њега млада Сока љепша од виле,
Ма јој вели млади Љубо, млада делија:
„А тако ти душо Соке оклен код мене,
Али си ми дошетала из равна поља, 10
Али си ми с росом пала из ведра неба”?
Кад то чује млади Младен[1] прихвати му је,
Па пошета крај Дунава као господар,
Според њега снаја своја као госпођа.
Ма говори млади Љубо, млади делија: 15
„Аферим ти, мој Младене, брате рођени,
Ђе ми шеташ крај Дунава као господар,
Според тебе љуба моја како госпођа,
Драго ти је срце моје кад је погледам”!
Милорад Радевић, Миодраг Матицки: Народне песме у Српско-далматинском магазину, Матица српска, Институт за књижевност и уметност, Нови Сад * Београд, 2010., стр. 66-67.
