Мијат Томић у Липет[1]-планини
Књигу пише Дели-Марковићу,[2]
Књигу пише од Мостара равна,
Тер је шаље побратиму своме
По имену Томић Михаилу,
У књизи га л'јепо поздрављаше 5
И овако њему говораше:
»Побратиме Томић Миовиле,
Не знаш, јадан, нити могу казат,
Каква жалост овдје ј' учињена:
Погибе ми један јунак силни 10
Од Турчина Хрњице Мујаге,[3]
Који јучер одс'јече му главу,
А његову одсјеч не могосмо,
Јер г' однесе брза парипина,
Зато тебе молим и заклињем 15
Да ми дођеш штоно прије можеш,
Баш на помоћ у Липет планину;
Ев' овда ће Хрњица Мујага
Пролазити у прву недјељу
И провести робље небројено.« 20
Кад Мијату листак доходио,
Књигу штије а на њу се смије;
А говори његова дружина:
»Откуд књига Томић арамбаша,
Откуд књига, од којег ли града, 25
Носил' нама угодне гласове?«
»Ова књига, моја браћо драга,
Од јунака Дели-Марковића,
У којој нас све поздраваља л'јепо
И позива на помоћ витешку. 30
Ондје је се јунак излегао
По имену Хрњица Мујага,
Ки кршћанству много нахудио
Робећ, палећ села и вароше,
Од Жабљака[4] до Мостара града; 35
Што год бјаше млади дјевојака.
То Турчине оскврнуо пусто,
Удовице робљем заробио,
С'једе старце коњем погазио.
Нег ајдемо, моји витезови, 40
Што нас брзе ноге носит могу.«
Туде они пушке припразнише
И изнова једро напунише
Те одоше на Липет планину;
Када били на планини густој, 45
Л'јепо их ја хајдук дочекао
Дочекао Дели-Марковићу,
С рујним винцем, огњеном ракијом.
Мало вр'јеме постануло бише,
Хука, бука низ Липет планину, 50
Да све лишће с букава опада
Од јарости силнога Мујаге,
То слушаше до два арамбаше.
То слушаше тере бесједаше:
»Боже мили, да харли Турчина, 55
Како виче, как л' повикује,
Мисли јадан да г' нико не чути
И да ћ' ув'јек с миром проходити
И кршћанско робље проводити
Без удеса вука и хајдука.« 60
Док јунаци тако бесјеђаше,
Угледаше с' кроз гору зелену
Силне мазге, јаке бедевије,
А на њима свила и кадифа,
И још тому благо небројано, 65
А за њима три синџира робља,
Које Мујо заробио бјеше
У Требињу и около њега.
Једно робље л'јепих дјевојака,
Друго рабље младије момака, 70
Трће робље једрих удовица,
А за њима Хрњица Мујага
Гласно пјева да се гора тресе,
На глави му челинка се вије,
А мрки га прикрилили вуци, 75
Ко да јање у зубима носи,
А под њиме силни ђогат скаче,
И камење ногам пребацује.
Кад га Мијо на ђоги спазио.
Он говори својем побратиму: 80
»Да на њега огањ оборимо.
Па што нама Бог и срића даде!«
Те прихвати шару посриједи,
Језус рече, на кољна клече,
Тере пушци живу ватру даје, 85
Добро га је јунак погодио,
Бас међ пуца, гдје му срце куца;
Паде Мујо у траву на главу,
»Јаллах!« рече, а душу испусти.
Момци пак се други зам'јешаше 90
Међу силну хорду од Турака,
И крвави под мач окренуше;
Тко утече весела му мајка,
Тко остаде нек кука до в'јека.
Тужно робље од зла избавише, 95
Бедевије јаке похваташе,
И међу се благо разд'јелише;
Чоху мјере од јеле до јеле,
А дукате калпаком Томића;
Марковићу врло мучно било. 100
Што је Томић себи задржао
До дв'је пушке Хрњице Мујаге,
Јер ји такви' нигдје не бијаше,
Ни у цара од Стамбола[5] града.
Зато се је с Мијом посвадио, 105
А свађање ув'јек битку рађа;
Туде Мијо мало сагр'јешио,
Јер орани побратима свога,
Ал за гр'јехом свето покајање;
Он погледа Дели-Марковића, 110
Погледа га грозне сузе лије,
Те г' узиина за десницу руку,
Цјелујућ га опроштење пита:
»Опрости ми моје д'јете драго
И на земљи и на небесима, 115
Пред људима и преда божанством,
Ја се кајем и гр'јехе познајем,
Али свашта пријатељство мрзи,
Као браћа јесмо се састали,
Као браћа да с' и растанемо. 120
Отуда се Томић подигао,
Са дружином к Врану на планину,
Оста јунак Дели-Марковићу
У сред густе Липета планине!
Од Посушја (средина XIX. ст.)
