Мијат Томић одмеће се у хајдуке

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Мијат Томић одмеће се у хајдуке

Боже мили, на дару ти фала!
Лиепо ти је Дувно поље равно:
По њем расте биелица пшеница,
Коњска храна зелена травица.
Залуду му сва лепота била, 5
Јер су Турци поље притиснули,
У свој беглук њега присвојили. -
Понајвише Јабуку ливаду,
Лиепу раван Томића Мијата.
Беглук купи Сузица кадиа 10
Силно Туре од Жупањца града,
Двие стотине младих косиоцах,
А пред њима хитрог косабашу,
Главом брате Томића Мијата.
Сви се косци рано изкупили: 15
Косе клепћу, па их оштре брусом,
Заредише један до другога.
Сви се чуде, што Мијата нејма!
Мало вриеме, а за дуго није,
Помоли се Томићу Мијате, 20
Па косцима Бога нафалио,
Они њему лиепо прифатили.
Неприфаћа Мурате субаша,
Већ он терже из сагрие ћорду,
Па Мијату керко проговара: 25
„Бре џидио! влашће неопрано,
Турски беглук, у тебе је шала?“
Сабљом махну, хтиаше одсиећ главу.
Хитар се је Михо догодио,
Скоком скаче, за шару се фатаа; - 30
Пуче шара, погоди Мурата
У зло миесто, где му сердце куцаа;
Паде Туре главом без узглавја
Где је пало, ту је и остало.
А завика Томићу Мијате: 35
„Станте косци! некосте ливаде
Јабука је моја диедовина;
Дока мене у животу буде,
Да видимо ко смије кост
Тко је јунак, нека замном иђе, 40
Ево њима харан харамбаша.“
Оде Михо у Вран, у планинус
Лиепо дружтво себи сакупио,
Све по избор Дувњаке јунаке,
Којм није жао погинути, 45
У кога је кућа кабаница,
Мале пушке братац и сестрица,
Дуга шара и отац и мајка,
И који се небоје Тураках.
Често иђу ноћом до Жупање, 50
Плиено гоне, лиепо робје воде,
За њег ишћу мито свакојако,
Понајвише гроше и дукате.
Љуто цвиле Туркиње госпоје,
А проклињу Сузицу кадиу, 55
Што нехта Мије харамие,
И несиече његове дружине.
Та се тужба до кадие чула,
Па он пушћа два млада телала,
Да телале од јутра до мрака: 60
„Нијел' кога породила мајка,
Да отиђе у Вран, у планину
И уфати гују шаровиту,
Јал уфати, јал донесе главу?
Лиепо би га каде надарио: 65
Дао би му Михину ливаду,
И робињу његову сестрицу;
Уз робињу племениту Фату
Кћерцу своју лиепу јединицу;
Уза кћерцу три стотин' дукатах. 70
Све делие у Жупањцу биле,
Себе фале и своје оружје,
Сваки хоће уфатити Миху.
Та се фала по далеко чула,
То зачуо Томић у планини. — 75
Сиеди Михо у пећини стиени,
Својим дружтвом хладно пије вино.
Кад се јунак вина понапио
Па му винце удрило у лице,
Дружини је својој бесиедио: 80
„Пијте братјо до захода сунца;
Ноћас ваља нама четовати,
До Жупањца биела саходити,
Нашег каду лиепо походити,
Да му платим беглук траварину.“ 85
У хајдуках поговара нејма:
Припињају на каиш опанке,
Упертњаче на рамена торбе,
О рамену танке талианке,
А у руке тежке маџачине. 90
Сунце зајде, а миесец изајде,
Михо с дружтвом у Жупањац дојде.
У добра је доба долазио,
По јации на два на три сахта.
Све поспано, кано и поклано. 95
Куца Михо на авлинским вратим;
А пита га танехна робиња:
„Тко то куца сада у невриеме?
Све заспало на мехку душеку.“
Проговара Михат харамбаша: 100
„Ја сам момак из села Конгоре,
Син једини конгорскога кнеза;
Изпросио кићену диевојку,
Мати даје, отац је недаје,
Вече другом цуру препродаје; 105
Скупих свате, ја отех диевојку.
Дошо јесам до нашег кадие,
Дат ћу њему трие маџарие,
Пет овновах и пет јаловицах,
Нек нас виенча добар ефендиа.“ 110
Све робиња ефенди каже.
Лакоме су очи при погачи -
Он хајдуцим отворио врата.
Сагледа га Мијат харамбаша,
Па кади оштро проговара: 115
„Еј Турчине! влашка изјелице!
Ти си рају посло у просјаке,
Мене Миху међу горске вуке,
Тебе Михо светцу Мухамеду.“
Махну сабљом, одсиече му главу, 120
Пороби му, што се наћи може;
Зароби му кћерцу јединицу,
А избави тужну робињицу,
Секу своју, Марјанову мајку;
Жене њему погубити нехтје, 125
Нек му она на мезару клечи,
Бога моли за његову душу.
Одален се Михо подигнуо,
Чету води у земљу каурску,
Чета прие, сада су сватови 130
Покерстио племениту Фату,
Била Фате, а сада је Кате,
А виенча је себи за љубовку.
Пир чинили, дружтво веселили,
Све у страху Бога великога. 135
Липа Кате у Приморју стала,
А војно се по планини шета,
Турке сиече, а уциене прима,
Новце шаље у Приморје Кати,
Нек се кити, нек се Михе сити; 140
Када Михо у Приморје сиђе
Да затече пива изобила,
Танка руха и биела круха.
Братјо моја, истина је била,
Одкада је запиевала вила, 145
Није мајка родила јунака
Ни у чету јуначку спремила,
Ко што спреми Томић Миховила.
Млоге јунак он погуби Турке
Дока своје окервави руке; 150
Страх зададе диетци у бешици,
Он уцвили млоге удовице,
И растави брата од сестрице.

Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Народне пиесме босанске и херцеговачке, скупио Иван Фрањо Јукић Бањолучанин и Љубомир Херцеговац (Фр. гр. Мартић), издао О. Филип Кунић Купрјешанин; свезак перви, пиесме јуначке; у Осиеку 1858; тиском ц. к. повл. тискарне Драг. Лехмана и другара. Стр. 556-561