Мијат Томић и Цар од Стамбола

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Мијат Томић и Цар од Стамбола

(Из старога Влаха)

Боже мили чуда великога!
Пропишташе Приморци трговци.
Пропишташе Цару уз колено,
„Аман Царе аман Господару!
„Од зулума живит' не можемо; 5
„Од зулума Мијата Томића,
„И његовог брата Маријана,
„И њихових тридесет хајдука.
„Што имасмо чохе не резане,
„Нерезане па и порезане, 10
„Што имасмо блага небројена,
„Небројено па још и бројено,
„Све нам узе Мијате Томићу.“
Кад то зачу Царе у столици,
Пусти Царе по војсци телале, 15
Те телали три бијела дана;
„Нијел' мајка родила јунака?
„Мушкијем га опасала пасом,
„И јуначким називала гласом;
„Да отиде у Приморје равно, 20
„Да ухвати Мијата Томића,
„И брата му малог Маријана.
„И њихових тридесет хајдука,
„Ево њему три товара блага.
Кад се зачу по Стамболу граду, 25
Свијунаци ником поникнуше,
И у црну земљу погледаше,
Ал' не ниче црни Арапине,
Већ поскочи па из грла виче:
„Ево мајка родила јунака! 30
„Мушкијем га опасала пасом,
„И јуначким називала гласом:
„Ја ћу ићи у Приморје равно,
„Да ухватим Мијата Томића,
„И брата му малог Маријана, 35
„И њихових тридесет хајдука.“
Па он узе тридесет Турака,
Крајишника добријех јунака,
Те он ходе у Приморје равно.
Када дође у Приморје равно, 40
Скита Арап за петнајест дана,
Све он скита: за Мијата пита,
Па када га наћи не могаше,
Он се врати двору бијеломе.
Кад је био кроз гору зелену, 45
Потреви га Бугарчић Илија,
Па он пита Црног Арапина:
„Побратиме Црни Арапине!
„Каква ти је голема невоља,
„Те ти идеш по Приморју равном.“ 50
Вели њему Црни Арапине:
„Побратиме Бугарчић Илија!
„Кад иe питаш право да ти кажем:
„Сад ја идем по Приморју равном,
„Те ја тражим Мијата Томића, 55
„И брата му малог Маријана,
„И њихових тридесет хајдука.
„Но ми кажи побратиме драги,
„Па ће бити мен' и теби блага.“
Говори му Бугарчић Илија: 60
„Побратиме Црни Арапине!
„Добро знадем Мијата Томића,
„Оно ми је баш крштени куме,
„Долази ми кући свако вече,
„Свако вече на вечеру побро, 65
„Ту ћемо га лако ухватити.“
Одатле се они повратише,
Прав' ходоше Бугарчића двору.
Кад дођоше у бијеле дворе,
За готову софру заседоше, 70
Вечерати господску вечеру.
Кад је било вечер у вечере,
Стаде јека зелене планине,
Разлеже се по Приморју равном.
Кад то зачу Црни Арапине, 75
Препаде се жалосна му мајка,
Па побеже кроз гору зелену,
Ал' га стреви Мијате Томићу,
Баш са братом малим Маријаном,
И са својих тридесет хајдука. 80
Па Арапа они ухватише,
Свезаше му наопако руке,
Обадва му ока ископаше,
Пребише му ноге до колена,
Метуше га вранцу на рамена, 85
Па му рече Мијате Томићу:
„Чули мене Црни Арапине!
„Иди море бијелом Стамболу,
„Те се хвали Цару на дивану,
„Како си му похвато хајдуке, 90
„У Приморју месту питомоме;
„Ухватио Мијата Томића,
„И брата му малог Маријана,
„И њихових тридесет хајдука.“

Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Српске народне песме (јуначке), скупио их и на свет издао Милан Ђ. Станић, Част I, у Београду, Штампарија Николе Стефановића, 1870, стр. 93-96, № 14