Mijat Tomić i Car od Stambola
(Iz staroga Vlaha)
Bože mili čuda velikoga!
Propištaše Primorci trgovci.
Propištaše Caru uz koleno,
„Aman Care aman Gospodaru!
„Od zuluma živit' ne možemo; 5
„Od zuluma Mijata Tomića,
„I njegovog brata Marijana,
„I njihovih trideset hajduka.
„Što imasmo čohe ne rezane,
„Nerezane pa i porezane, 10
„Što imasmo blaga nebrojena,
„Nebrojeno pa još i brojeno,
„Sve nam uze Mijate Tomiću.“
Kad to začu Care u stolici,
Pusti Care po vojsci telale, 15
Te telali tri bijela dana;
„Nijel' majka rodila junaka?
„Muškijem ga opasala pasom,
„I junačkim nazivala glasom;
„Da otide u Primorje ravno, 20
„Da uhvati Mijata Tomića,
„I brata mu malog Marijana.
„I njihovih trideset hajduka,
„Evo njemu tri tovara blaga.
Kad se začu po Stambolu gradu, 25
Svijunaci nikom poniknuše,
I u crnu zemlju pogledaše,
Al' ne niče crni Arapine,
Već poskoči pa iz grla viče:
„Evo majka rodila junaka! 30
„Muškijem ga opasala pasom,
„I junačkim nazivala glasom:
„Ja ću ići u Primorje ravno,
„Da uhvatim Mijata Tomića,
„I brata mu malog Marijana, 35
„I njihovih trideset hajduka.“
Pa on uze trideset Turaka,
Krajišnika dobrijeh junaka,
Te on hode u Primorje ravno.
Kada dođe u Primorje ravno, 40
Skita Arap za petnajest dana,
Sve on skita: za Mijata pita,
Pa kada ga naći ne mogaše,
On se vrati dvoru bijelome.
Kad je bio kroz goru zelenu, 45
Potrevi ga Bugarčić Ilija,
Pa on pita Crnog Arapina:
„Pobratime Crni Arapine!
„Kakva ti je golema nevolja,
„Te ti ideš po Primorju ravnom.“ 50
Veli njemu Crni Arapine:
„Pobratime Bugarčić Ilija!
„Kad ie pitaš pravo da ti kažem:
„Sad ja idem po Primorju ravnom,
„Te ja tražim Mijata Tomića, 55
„I brata mu malog Marijana,
„I njihovih trideset hajduka.
„No mi kaži pobratime dragi,
„Pa će biti men' i tebi blaga.“
Govori mu Bugarčić Ilija: 60
„Pobratime Crni Arapine!
„Dobro znadem Mijata Tomića,
„Ono mi je baš kršteni kume,
„Dolazi mi kući svako veče,
„Svako veče na večeru pobro, 65
„Tu ćemo ga lako uhvatiti.“
Odatle se oni povratiše,
Prav' hodoše Bugarčića dvoru.
Kad dođoše u bijele dvore,
Za gotovu sofru zasedoše, 70
Večerati gospodsku večeru.
Kad je bilo večer u večere,
Stade jeka zelene planine,
Razleže se po Primorju ravnom.
Kad to začu Crni Arapine, 75
Prepade se žalosna mu majka,
Pa pobeže kroz goru zelenu,
Al' ga strevi Mijate Tomiću,
Baš sa bratom malim Marijanom,
I sa svojih trideset hajduka. 80
Pa Arapa oni uhvatiše,
Svezaše mu naopako ruke,
Obadva mu oka iskopaše,
Prebiše mu noge do kolena,
Metuše ga vrancu na ramena, 85
Pa mu reče Mijate Tomiću:
„Čuli mene Crni Arapine!
„Idi more bijelom Stambolu,
„Te se hvali Caru na divanu,
„Kako si mu pohvato hajduke, 90
„U Primorju mestu pitomome;
„Uhvatio Mijata Tomića,
„I brata mu malog Marijana,
„I njihovih trideset hajduka.“
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
