Мијат Томић, од кума издат, погибе
Диван чини царе у Стамболу;
Све му лале по дивану стале;
Царе даје агам агалуке,
А пашама диели пашалуке,
Спахиама потверди берате. 5
Сахидии царе говорио:
„Сахидио, моја лало мила!
Дигни паша своју тевабиу,
Хајде паша на Босну поносну,
Ти ћеш мојом Босном управити.“ 10
А вели му паша Сахидиа:
„Честит царе, иза горе сунце!
Богу фала! А и теби фала;
Немој мене Босни калевитој!
Немогу ти Босном управити; 15
Јер на Босни двие паше имаду:
На Сарајву паша Смахил паша,
А на равном Дувну и Лиевну,
Онде кажу Михат харамбашу."
Говори му царе господине: 20
„Сахидиа! Све моје уздање,
Дер подигни своју тевабиу,
Ваља т' сићи на Босну поносну;
А ево ти два катал фермана,
Те погуби двие паше босанске." 25
Ал се паши на ино неможе,
Већ подиже своју тевабиу;
Оде везир на Босну поносну.
Дан по данак биелој Босни доје,
Доје паша шехер Сарајеву. 30
Неће паша пасти у Сарајво,
Вета проје шехер Сарајево,
На горици попе чадорове,
Па дозива младе Сарајлие.
Лиепо их је паша дочекао, 35
Под чадором миесто начинио;
Кахву пију, егленишу лиепо.
Рече њима паша Сахидиа:
„Сарајлие, сиви соколови!
Јестел' мукти Богу великому 40
И царевом биелом ферману?".
Рекоше му младе Сарајлие:
„Господине, паша Сахидиа!
Ми смо мукти Богу великому
И царевом биелом ферману, 45
А и теби, паша господине."
Сахидии верло мило било,
Загерну им ћурке и бињише;
Па одоше у шехр Сарајево.
Па зазива паше Смахил паше, 50
Смахил паша на Горицу доје.
Лиепо га је везир дочекао,
Под чадором миесто намиестио;
Кахву пију, егленишу лиепо.
Онда рече везир Сахидиа: 55
„Смахил паша, од све Босне главо!
Јесил' мукти Бога великому
И цареву биелом ферману?"
А вели му паша Смахил паша:
„Ја сам мукти Богу великому 60
И цареву биелу ферману;
Ал' ниесам таком муртатину,
Кои доје продат Босну равну,
Ха! Продати Босну у кауре."
Сахидии верло мучно било, 65
Па намаче очим на кавазе,
А кавази један на другога —
Смахил паши главу одсиекоше;
Покрише га диван кабаницом.
То се чудо по Сарајву чуло, 70
То зачула Смахил пашиница.
Узе свога сина нејакога,
Нејакога, од по годинице,
Те везиру на Горицу доје;
Па говори паши Сахидии: 75
„Сахидиа, горска харамио!
Што погуби Смахил пашу мога?
Тко ће мога одхранити сина,
Нејакога од по годинице?"
А говори везир Сахидиа: 80
„Ја кадуно, Смахил пашинице!
Нијесам ти паше погубио —
Изгубише г' твоје Сарајлие,
Харзећи га биелу Стамболу,
Све у девлет цару честитому; 85
Па ти га је девлет погубио —
И махл му је у беглук окрено.
Молит ћу се цару честитому,
„Махл ће твому поклонити сину."
Па се маши руком под серџаду, 90
Извади јој стотину дукатах:
„Мај кадуно, Смахил пашинице.
Сина храни, и ода зла брани."
Па с' одтале везир подигнуо,
И он оде Дувну широкому. 95
Паша перви конак учинио
У Цернићим, код хана новога;
А други је конак учинио
У Крушчици, у Абибоџића;
Паша дође Дувну биелому. 100
Како дође, попе чадорове,
Па дозива дуванске кнезове.
Дојоше му дувански кнезови,
Па је паша њима говорио:
„Рајо права, од Дувна кнезови! 105
Берже да сте Томић Миховила,
Ја његову главу одсиечену:
Ја ће отић ваша за његову!"
Кад видиеше дувански кнезови,
Онда биелу књигу накитише, 110
Па је шаљу Михи у планину:
„Харамбаша, Томићу Мијате!
Берже да си Дувну биелому ; —
Тебе иште паша Сахидиа,
Јали тебе, јали твоју главу, 115
Јал' одоше све наше за твоју."
А кад Михи танка књига доје,
Књигу гледа Томић Миховиле,
Па дружини својој говорио:
„Хеј дружино, драга братјо моја! 120
Пијте вино, неопијајте се;
Ваља ићи Дувну биелому, —
Мене иште паша Сахидиа,
Јали мене, јали моју главу:
Повезо је дуванске кнезове; 125
Ја ће отић све њихове главе,
А за моју главу са рамена;
Није право, моја братјо драга!
Ох! Да гину прави сиромаси;
Већ хајдете пред пећину доњу, 130
Опремте се, што лиепше можете,
Ко да ћете диетцо у сватове. "
То дружина Миху послушала,
И сијоше пред пећину доњу.
Сваки свој је сепет отворио; 135
Они ваде џузел џеисиу,
Све облаче свилене кошуље,
А ни ткане, ни предене коше,
Од биеле свиле оплетене,
Попуњене златом жежением; 140
Па по њима чохане јечерме,
У ког двоје, у ког троје токе,
А по токам моркасте доламе,
Низ њих пуца с обиедвие стране,
Све од серме златом ожежене, 145
Из њих висе златни синџирчићи;
У свакога ковче и чакшире :
Више им је под колиеном злата,
Него им је чохе до појаса;
На ногама херватски чорапи, 1 50
А на њима плетени опанци;
Све подвезе, како гује љуте;
Око паса ножи и синџири,
А за њима свиетли веденици,
Међу њима пале заковане, 155
Све у серму и у злато сухо ;
Око главе поше замотали,
Из пошах се чисто злато сјаше,
Прама жарким одговара сунцом;
Завергли се дугим граналиам, 160
Све се сјају како миесечина.
Па појоше низ Вран, низ планину
Цетердесет и два друга више.
Пред њима је Томић Миховиле;
Дугачком се заметнуо шаром, 165
Сјаше му се кано сунце жарко.
И сијоше на Љубушу равну,
А на поглед Дувну биелому. —
Угледа их паша Сахидиа,
Па говори дуванским кнезовим: 170
„Рајо права, од Дувна кнезови.
Чији с' оно кићени сватови,
Сви пиешице, верло одиевени?"
Говоре му дувански кнезови :
„Господине, паша Сахидиа! 175
Нису оно кићени сватови,
Вета Мијат са дружином својом;
Ено за њим четрест и два друга." —
Туде Мијат дружтво заставио,
Туде Мијат дружтву говорио: 180
„Хеј дружино, драга братјо моја!
Кад будемо пашину чадору,
Ваља мени под чадор унићи
И везиру руку пољубити;
Ви станите около чадора, 185
На дуге се пушке наслоните,
А метните руке на балчаке ;
Ако мени до невоље буде,
Радите ви чадор погазити,
Барем мене мертва осветити." 190
Па дојоше пашину чадору.
Паши Мијат божју помоћ виче,
Паша њему помоћ прифатио:
„Бог т' у помоћ! Горска харамио."
Крај себе му миесто начинио ; 195
Сиеде Михо под тием чадором,
А дружина чадор обколила,
На дуге се пушке наслонила,
А метнули руке на балчаке.
Кахвеџиа кахву износио, 200
Па је даје Томић Миховилу.
Мијат меће а на перса руке:
„Фала теби! Мили господине,
Богу фала а и теби фала,
Нећу кахве најпре господине, 205
Прија тебе паша Сахидиа;
Да ти мени у пећину дојеш,
Најпре бих ја теби наздравио,
Па ти паша чашу подкучио."
Кахвеџии везир говорио: 210
„Кахвеџиа! Промиени нам кахву."
Па им здраву кахву доносио ;
Кахву пију, егленишу лиепо.
Тако рече паша Сахидиа:
„Ја Мијате! Харан харамбаша, 215
Јел' истина, што ми људи кажу,
Да ти фаташ турску диетцу Михо
Те продајеш болан у кауре?"
А вели му Томић Миховиле:
„Лажу паша, виеру ти задајем! 220
Кад се биах ја јако одбио,
О! Одбио паша у хајдуке,
Биах се ја зурџут догодио
Те уфатих двоје циганчади,
Ободвоје дадох у кауре, 225
Потле нисам никад никадаре
Ни влашкога ни турскога сина."
Ал говори паша Сахидиа:
„Ја Мијате! Харан харамбаша,
Јел' истина, што ми кажу људи, 230
Да ти љубиш лиепе диевојке
И невиесте скоро доведене
А по Дувну и около Дувна?"
„Лажу паша, виеру ти задајем!
Тога паша нетраже јунаци" 235
Опет паша Мији говорио:
„Јел' истина, што ми људи кажу,
Да разбијаш бале и товаре,
Терговачко да отимаш благо?"
Истина је, паша господине; 240
Неоремо, паша, некопамо,
Терговачко благо отимамо,
Хранимо се и одиејамо се."
Опет паша Мију запитује:
„Право кажи, тако био здраво, 245
Са шта ти се одби у хајдуке?"
А вели му Томић Миховиле:
„То ти паша и сам знати можеш!
Турски зулум као дотешча раји:
Бог високо, а цар је далеко, 250
Нитко нама помоћ неимаде!
Ја имадох лиепе подворнице
И ливаду зелену Јабуку:
Све ми оте од Дувна кадиа;
Три пут иђох до турскога суда, 255
Све је мени узалуду било —
Влашка виера неприје Турчина!
Па је одох потражити правде
У богазе и тиесне кланце,
Гдиено суде горске косовице; 260
Па сам Турке судит научио,
Понајбоље Сузицу кадиу."
Опет паша Мији говорио:
„Реци дружтву нек ти се одмори."
„Честит паша! Мили господине, 265
Млада диетца, ни уморна нису,
Нека дворе и тебе и мене."
Па је Мијо паши говорио:
„Господине! Паша Сахидио,
Што с' повезо дуванске кнезове? 270
Мерве им је муке и невоље,
Кад им и ја на ужину дојем
А са своја четрест и два друга!
Ваља тражит шта дома нејмају,
Одвежи их, хлиеба ти царева!" 275
Заповиеди паша пашалиам,
Одвезаше дуванске кнезове.
Па се маши руком под сердшазу,
Извади му педесет дукатах:
„Ма Мијате, те се напиј вина 280
Са дружином гдиегод у механи;
Пак ја одох у шехр Сарајево,
Ето теби Дувно и Лиевно." .
Оде Везир к шехер Сарајеву ,
Оде Мијат у Вран у планину. 285
Како везир у Сарајво доје,
Како се је саћин учинио,
Пусти везир по шехру телала:
„Нијел' мајка родила јунака,
Јал' секуна брата однијала, 290
Мужкием га пасом опасала,
Тко б' отишо у Врари у планину
Те донио главу Мијатову,
Ја довео рукух свезаниех?
Дао би му пуну кулу блага, 295
А из хазне цара честитога."
Телал вика три пуне недиеље,
Да се јунак наћи немогаше,
Јер свак знаше тко Томић биаше!
Кад четверта настаде недиеља, 300
Ту се наје Клишанин Арапе,
И он иђе цареву везиру;
Па говори Клишанин Арапе:
„Господине! Паша Сахидиа,
Еyо мајка родила јунака, 305
И секуна брата однијала,
Кој ће отић у Вран у планину
Те дониети главу Мијатову,
Ја довести рукух свезаниех;
Јер ја знадем, паша господине, 310
Све ја знадем стазе и богазе,
И јатаке, гдие доходи Мијо;
Јер сам био девет годин' данах
У хајдуштву с Томића Мијатом;
Па му биах ниешто сакривио, 315
Хотиеше ме Мијат обиесити,
Па недаде остала дружина,
Вет онако мене одтиснула;
Већ дај мени једну чизму блага,
И дај мени дванајест делиах." 320
Везир даде, нерече ни риечи.
Одтле Арап дружтво подигнуо,
Дан по данак у Дољане доје,
Ка биелу двору Бобовчеву.
Па Илиу на орању наје, 325
Застави му рало и волове:
„Богом брате! Бобовац Илиа,
Дај ми издај Томић Миховила,
Да носимо главу у Сарајво,
Ја сведемо рукух свезаниех, 330
А ево ти пуна чизма блага;
Кад сиђемо у шехер Сарајво,
Боље ће нас везир даровати,
Дат ће нама пуну кулу блага."
Превари се Бобовац Илиа, 335
Превари се, уједе га гуја.
Он застави рало и волове,
Пак отиђе двору биелому,
Те је биелу књигу накитио:
„О мој куме, Томић Миховиле! 340
Два си мени окумио сина,
Оди сиђи у село Дољане,
Окуми ми сина и трећега,
Тамам ми је диете за кумљења;
Ал' неводи ти пуно дружине, 345
Нејмам пуно вина и ракие."
Кад Мијату така књига доје,
Књигу гледа, на њу се смиеје,
Па говори Виду Жеравици:
„Жеравицо ! Моја виерна слуго, 350
Опреми се, штогод лиепше мореш;
Хајдемо ми у село Дољане,
Да окумим диете Бобовчево;
С нама хоће мали Мариане."
А вели му Томица хајдуче: 355
„Ја мој стриче! Томић Мијовиле,
Неиђи ти Мијо брез дружине,
Да небуде каква приевара?
На то му се Мијат разљутио,
Сама узе малог Мариана, 360
Оде с њиме у село Дољане,
Биелому двору Бобовчеву.
Лиепо га куме дочекао,
На башћи му ватру наложио,
На одаји пенџер прорезао, 365
У ходају Клишанин Арапа
Затворио Бобовац Илиа,
И још с њиме дванајест делиах.
На башћу му чедо износио,
Те му Мијо чедо окумио, 370
Косе му је златом позлатио.
Дарује га љуба Бобовчева,
Износи му биела бошчалука,
Те дарова Томића Мијата
Бошцалуком кервљу покапаним, 375
А стаје му ногам по ногама,
Неби ли се Мијат осиетио.
Ал' се Мијо осиетит неможе,
Већ премишља мисли свакојаке,
Што се моја кума помамила 380
Те ми стаје ногам по ногама.
Па сиедоше хладно пити вино.
Узе Мијо чашу од биљура,
Поче јунак часом наздрављати.
Ама Арап, од Бога му било! 385
На пенџер је пушку наслонио
И добро је пушку напунио,
По два драма праха латинскога,
А два зерна једно за другием,
И обадва зерна на синџиру. 390
Поче Мијат хладно пити вино,
Пушци Арап ватру добавио,
И погоди Томић Миховила,
Погоди га у герло биело;
Заклаше га два синџирли зерна. 395
Кад Мијата пушка ударила,
Једноц рече Језус и Мариа!
Другоч рече: помози ми Боже!
Тречоч рече держ ме Мариане!
А четверточ биежи Мариане. 400
Па га узе мали Мариане,
Њега баца на плећа широка,
Биежи с њиме момак уз планину.
Ама Арап, од Бога му било!
Знадиаше стазу напречицу, 405
А узјаха дебела јагаза,
И достиже малог Мариана,
Па се за њим буздоханом баци,
И у зло га миесто погодио,
Под колиено, у ногу лиеву, 410
Марјан паде , а Арап допаде,
Мијатову одсиече главу,
Мариану он савеза руке.
Па га врати у село Дољане.
Па дигавши Бобовца Илиу, 415
И одоше шехер Сарајеву.
Кад су били у шехр Сарајево,
Поклонише главу Мијатову,
Мариана рукух свезаниех,
И дадоше паши Сехидии. — 420
А да видиш Томице хајдука!
Све цвиели по гори зеленој,
А несмије у село Дољане,
А све крије сузе од дружине.
Једно јутро Тома уранио, 425
Па цвиели под омаром витом.
Њему дђе Вила пригоркиња:
„Ја бора ти! Томица хајдуче,
Што цвиелиш, мука која ти је ?“
„Како вило цвиелити нећу? 430
Кад имадох два најбоља друга,
Ах! Мијата и с њим' Мариана,
По отишли у село Дољане,
Да окуми диете Бобовчево,
Па их нејма, вило посестримо! 435
Неможеш ли какав хабер казат?“
А вели му вила пригоркиња:
„Ја Томица! Драги побратиме,
Рада бих ти добар хабер казат,
Ал' немогу, вета како но је. 440
Ја сам вила у планини била
У Игману, ниже Сарајева,
Виђела сам својием очима:
Мијатову главу пронесоше,
Мариана жива проведоше, 445
Доведоше у шехр Сарајево,
Дадоше их паши Сехидии.
Пита паша малог Мариана:
„„Одкуд теби тако одиело?""
А вели му мали Мариане: 450
„„И сам знадеш, милом Богу фала,
Одкуд мени ово одиело;
С таких садро, а на се надеро.""
Њему паша опет бесиедио:
„„Мариание! Из горе хајдуче, 455
Да ми хоћеш виеру заложити,
Да ме болан нећеш оставити
До виека ја мога ја твога:
Твоју бих ти главу поклонио? ""
А Марјан му риеч проговара: 460
„„Господине! Паша Сехидиа,
Поклони ми моју русу главу;
А ево ти тверду виеру дајем,
Тебе, пашо! Оставити нећу,
До. Виека ја свога ја твога."" 465
И пушћа га паша Сехидиа.
Бор убио! Младе Сарајлие,
Базерђане и терговце младе —
Убише га из рукух камењем."
Кад је Тома вилу разумио, 470
Цвили јунак као гуја љута.
Онда Тома дружтву говорио:
„Ја дружино, драга братјо моја
Хајдемо ми у село Дољане,
Да ми наше куме упитамо, 475
Што је било, штол' се догодило?"
Па одоше у село Дољане
Биелому двору Бобовчеву.
Све им каже љуба Бобовчева . . .
Па одоше у Вран у планину. — 480
Па се Арап хаси учинио,
У Сарајву хладно пије вино,
По варошу и по Латинлуку.
Ал да видиш младе Сарајлие!
Базерђане и терговце младе, 485
Гдие одоше паши Сехидии:
„Господару! Паша Сехидиа,
Залуду си змаја погубио,
Остата је гуја у камену —
Осто ти је Томица хајдуче, 490
С Мијалових другах четердесет;
Добави нам Мијатово дружтво!“
Зове паша Клишанин Арапа
И побру му Бобовца Илиу:
„Берже! Да сте Мијатово дружтво." 495
Па се они на ноге скочили,
И узеше шестдесет делиах,
И појоше у Вран у планину.
Дан по данак на Љубушу биелу.
Десиле се бабе на становма, 500
Па питају баках на становма:
„Једа бабе дружтва Мијатова?“
А говоре бабе остариеле:
„Како нам је Мијат погинуо,
Веће му се незна ни за дружтво." 505
Ту се они рахат учинише,
И голему ватру наложише,
Вино пију, а припичу јањце,
Јадне бабе мастну превертушу.
А све гледа Томица хајдуче, 510
Све он гледа из Врана планине.
Кад се тавна уфатила ноћца,
Он угледа огањ ватру живу,
Ох гдие гори огањ на Љубуши;
Па дружини својој говорио:
„Хеј дружино, драга братјо моја! 515
Како нам је Мијат погинуо,
Ми нијесмо ништа задобили!
Голем гори огањ на Љубуши,
Јел' су свати, јали су терговци?
Ви сиедите пред пећином стиеном, 520
А ја братјо одох на Љубушу,
Да ја видим, ко ј' код ватре живе."
Узе дугу по сриеди пушку;
Хајдук берже на Љубушу сије,
Примаче се огњу ватри живој, 525
Ал код ватре Клишанин Арапе,
И код њега Бобовац Илиа,
Око њиху младе пашалие,
Вино пију а јањце припичу.
Бише Тома пушку положио, 530
Положио по студеној стиени,
На Арапу нишан саставио;
Па се мисли Томица хајдуче:
Да б' убио Клишанин Арапа,
Утече ми Бобовац Илиа; 535
Већ он диже пушку са стиене,
Па се врати хајдук уз планину.
Пред пећину до дружине доје,
Све дружини по истини каже:
„Већ хајдемо братјо! На Љубушу 540
Осветити Мијат харамбашу
И нашега малог Мариана.
Скочише се на ноге лахгане,
четердесет, један за другием;
И сијоше на равну Љубушу. 545
Ал се огањ ватра потернула,
А поспале младе пашалие.
Нападоше горске харамие,
Изсиекоше шесдесет делиах;
А Арапу руке савезаше, 550
И џидии Бобовцу Илии,
Па големе ражње донесоше,
Обадва их на ражње надиеше,
Огањ живу ватру потакоше,
Па их огњу живом примакоше, — 555
Обадва их жива изпекоше;
Од Илие меса одрезују,
Те га дају Клишанин Арапу;
Од Арапа одрезују меса,
Те питају Бобовца Илиу — 560
На живу их огњу изпекоше.
Па одоше у село Дољане,
Бобовчеве дворе запалише.
Како су ти онда изгорили,
Ни данас се нису начинили! — 565
И тако ту Мију осветили
И својега малог Мариана.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
