Mijat Tomić, od kuma izdat, pogibe
Divan čini care u Stambolu;
Sve mu lale po divanu stale;
Care daje agam agaluke,
A pašama dieli pašaluke,
Spahiama potverdi berate. 5
Sahidii care govorio:
„Sahidio, moja lalo mila!
Digni paša svoju tevabiu,
Hajde paša na Bosnu ponosnu,
Ti ćeš mojom Bosnom upraviti.“ 10
A veli mu paša Sahidia:
„Čestit care, iza gore sunce!
Bogu fala! A i tebi fala;
Nemoj mene Bosni kalevitoj!
Nemogu ti Bosnom upraviti; 15
Jer na Bosni dvie paše imadu:
Na Sarajvu paša Smahil paša,
A na ravnom Duvnu i Lievnu,
Onde kažu Mihat harambašu."
Govori mu care gospodine: 20
„Sahidia! Sve moje uzdanje,
Der podigni svoju tevabiu,
Valja t' sići na Bosnu ponosnu;
A evo ti dva katal fermana,
Te pogubi dvie paše bosanske." 25
Al se paši na ino nemože,
Već podiže svoju tevabiu;
Ode vezir na Bosnu ponosnu.
Dan po danak bieloj Bosni doje,
Doje paša šeher Sarajevu. 30
Neće paša pasti u Sarajvo,
Veta proje šeher Sarajevo,
Na gorici pope čadorove,
Pa doziva mlade Sarajlie.
Liepo ih je paša dočekao, 35
Pod čadorom miesto načinio;
Kahvu piju, eglenišu liepo.
Reče njima paša Sahidia:
„Sarajlie, sivi sokolovi!
Jestel' mukti Bogu velikomu 40
I carevom bielom fermanu?".
Rekoše mu mlade Sarajlie:
„Gospodine, paša Sahidia!
Mi smo mukti Bogu velikomu
I carevom bielom fermanu, 45
A i tebi, paša gospodine."
Sahidii verlo milo bilo,
Zagernu im ćurke i binjiše;
Pa odoše u šehr Sarajevo.
Pa zaziva paše Smahil paše, 50
Smahil paša na Goricu doje.
Liepo ga je vezir dočekao,
Pod čadorom miesto namiestio;
Kahvu piju, eglenišu liepo.
Onda reče vezir Sahidia: 55
„Smahil paša, od sve Bosne glavo!
Jesil' mukti Boga velikomu
I carevu bielom fermanu?"
A veli mu paša Smahil paša:
„Ja sam mukti Bogu velikomu 60
I carevu bielu fermanu;
Al' niesam takom murtatinu,
Koi doje prodat Bosnu ravnu,
Ha! Prodati Bosnu u kaure."
Sahidii verlo mučno bilo, 65
Pa namače očim na kavaze,
A kavazi jedan na drugoga —
Smahil paši glavu odsiekoše;
Pokriše ga divan kabanicom.
To se čudo po Sarajvu čulo, 70
To začula Smahil pašinica.
Uze svoga sina nejakoga,
Nejakoga, od po godinice,
Te veziru na Goricu doje;
Pa govori paši Sahidii: 75
„Sahidia, gorska haramio!
Što pogubi Smahil pašu moga?
Tko će moga odhraniti sina,
Nejakoga od po godinice?"
A govori vezir Sahidia: 80
„Ja kaduno, Smahil pašinice!
Nijesam ti paše pogubio —
Izgubiše g' tvoje Sarajlie,
Harzeći ga bielu Stambolu,
Sve u devlet caru čestitomu; 85
Pa ti ga je devlet pogubio —
I mahl mu je u begluk okreno.
Molit ću se caru čestitomu,
„Mahl će tvomu pokloniti sinu."
Pa se maši rukom pod serdžadu, 90
Izvadi joj stotinu dukatah:
„Maj kaduno, Smahil pašinice.
Sina hrani, i oda zla brani."
Pa s' odtale vezir podignuo,
I on ode Duvnu širokomu. 95
Paša pervi konak učinio
U Cernićim, kod hana novoga;
A drugi je konak učinio
U Kruščici, u Abibodžića;
Paša dođe Duvnu bielomu. 100
Kako dođe, pope čadorove,
Pa doziva duvanske knezove.
Dojoše mu duvanski knezovi,
Pa je paša njima govorio:
„Rajo prava, od Duvna knezovi! 105
Berže da ste Tomić Mihovila,
Ja njegovu glavu odsiečenu:
Ja će otić vaša za njegovu!"
Kad vidieše duvanski knezovi,
Onda bielu knjigu nakitiše, 110
Pa je šalju Mihi u planinu:
„Harambaša, Tomiću Mijate!
Berže da si Duvnu bielomu ; —
Tebe ište paša Sahidia,
Jali tebe, jali tvoju glavu, 115
Jal' odoše sve naše za tvoju."
A kad Mihi tanka knjiga doje,
Knjigu gleda Tomić Mihovile,
Pa družini svojoj govorio:
„Hej družino, draga bratjo moja! 120
Pijte vino, neopijajte se;
Valja ići Duvnu bielomu, —
Mene ište paša Sahidia,
Jali mene, jali moju glavu:
Povezo je duvanske knezove; 125
Ja će otić sve njihove glave,
A za moju glavu sa ramena;
Nije pravo, moja bratjo draga!
Oh! Da ginu pravi siromasi;
Već hajdete pred pećinu donju, 130
Opremte se, što liepše možete,
Ko da ćete dietco u svatove. "
To družina Mihu poslušala,
I sijoše pred pećinu donju.
Svaki svoj je sepet otvorio; 135
Oni vade džuzel džeisiu,
Sve oblače svilene košulje,
A ni tkane, ni predene koše,
Od biele svile opletene,
Popunjene zlatom žeženiem; 140
Pa po njima čohane ječerme,
U kog dvoje, u kog troje toke,
A po tokam morkaste dolame,
Niz njih puca s obiedvie strane,
Sve od serme zlatom ožežene, 145
Iz njih vise zlatni sindžirčići;
U svakoga kovče i čakšire :
Više im je pod kolienom zlata,
Nego im je čohe do pojasa;
Na nogama hervatski čorapi, 1 50
A na njima pleteni opanci;
Sve podveze, kako guje ljute;
Oko pasa noži i sindžiri,
A za njima svietli vedenici,
Među njima pale zakovane, 155
Sve u sermu i u zlato suho ;
Oko glave poše zamotali,
Iz pošah se čisto zlato sjaše,
Prama žarkim odgovara suncom;
Zavergli se dugim granaliam, 160
Sve se sjaju kako miesečina.
Pa pojoše niz Vran, niz planinu
Ceterdeset i dva druga više.
Pred njima je Tomić Mihovile;
Dugačkom se zametnuo šarom, 165
Sjaše mu se kano sunce žarko.
I sijoše na Ljubušu ravnu,
A na pogled Duvnu bielomu. —
Ugleda ih paša Sahidia,
Pa govori duvanskim knezovim: 170
„Rajo prava, od Duvna knezovi.
Čiji s' ono kićeni svatovi,
Svi piešice, verlo odieveni?"
Govore mu duvanski knezovi :
„Gospodine, paša Sahidia! 175
Nisu ono kićeni svatovi,
Veta Mijat sa družinom svojom;
Eno za njim četrest i dva druga." —
Tude Mijat družtvo zastavio,
Tude Mijat družtvu govorio: 180
„Hej družino, draga bratjo moja!
Kad budemo pašinu čadoru,
Valja meni pod čador unići
I veziru ruku poljubiti;
Vi stanite okolo čadora, 185
Na duge se puške naslonite,
A metnite ruke na balčake ;
Ako meni do nevolje bude,
Radite vi čador pogaziti,
Barem mene mertva osvetiti." 190
Pa dojoše pašinu čadoru.
Paši Mijat božju pomoć viče,
Paša njemu pomoć prifatio:
„Bog t' u pomoć! Gorska haramio."
Kraj sebe mu miesto načinio ; 195
Siede Miho pod tiem čadorom,
A družina čador obkolila,
Na duge se puške naslonila,
A metnuli ruke na balčake.
Kahvedžia kahvu iznosio, 200
Pa je daje Tomić Mihovilu.
Mijat meće a na persa ruke:
„Fala tebi! Mili gospodine,
Bogu fala a i tebi fala,
Neću kahve najpre gospodine, 205
Prija tebe paša Sahidia;
Da ti meni u pećinu doješ,
Najpre bih ja tebi nazdravio,
Pa ti paša čašu podkučio."
Kahvedžii vezir govorio: 210
„Kahvedžia! Promieni nam kahvu."
Pa im zdravu kahvu donosio ;
Kahvu piju, eglenišu liepo.
Tako reče paša Sahidia:
„Ja Mijate! Haran harambaša, 215
Jel' istina, što mi ljudi kažu,
Da ti fataš tursku dietcu Miho
Te prodaješ bolan u kaure?"
A veli mu Tomić Mihovile:
„Lažu paša, vieru ti zadajem! 220
Kad se biah ja jako odbio,
O! Odbio paša u hajduke,
Biah se ja zurdžut dogodio
Te ufatih dvoje cigančadi,
Obodvoje dadoh u kaure, 225
Potle nisam nikad nikadare
Ni vlaškoga ni turskoga sina."
Al govori paša Sahidia:
„Ja Mijate! Haran harambaša,
Jel' istina, što mi kažu ljudi, 230
Da ti ljubiš liepe dievojke
I nevieste skoro dovedene
A po Duvnu i okolo Duvna?"
„Lažu paša, vieru ti zadajem!
Toga paša netraže junaci" 235
Opet paša Miji govorio:
„Jel' istina, što mi ljudi kažu,
Da razbijaš bale i tovare,
Tergovačko da otimaš blago?"
Istina je, paša gospodine; 240
Neoremo, paša, nekopamo,
Tergovačko blago otimamo,
Hranimo se i odiejamo se."
Opet paša Miju zapituje:
„Pravo kaži, tako bio zdravo, 245
Sa šta ti se odbi u hajduke?"
A veli mu Tomić Mihovile:
„To ti paša i sam znati možeš!
Turski zulum kao dotešča raji:
Bog visoko, a car je daleko, 250
Nitko nama pomoć neimade!
Ja imadoh liepe podvornice
I livadu zelenu Jabuku:
Sve mi ote od Duvna kadia;
Tri put iđoh do turskoga suda, 255
Sve je meni uzaludu bilo —
Vlaška viera neprije Turčina!
Pa je odoh potražiti pravde
U bogaze i tiesne klance,
Gdieno sude gorske kosovice; 260
Pa sam Turke sudit naučio,
Ponajbolje Suzicu kadiu."
Opet paša Miji govorio:
„Reci družtvu nek ti se odmori."
„Čestit paša! Mili gospodine, 265
Mlada dietca, ni umorna nisu,
Neka dvore i tebe i mene."
Pa je Mijo paši govorio:
„Gospodine! Paša Sahidio,
Što s' povezo duvanske knezove? 270
Merve im je muke i nevolje,
Kad im i ja na užinu dojem
A sa svoja četrest i dva druga!
Valja tražit šta doma nejmaju,
Odveži ih, hlieba ti careva!" 275
Zapoviedi paša pašaliam,
Odvezaše duvanske knezove.
Pa se maši rukom pod serdšazu,
Izvadi mu pedeset dukatah:
„Ma Mijate, te se napij vina 280
Sa družinom gdiegod u mehani;
Pak ja odoh u šehr Sarajevo,
Eto tebi Duvno i Lievno." .
Ode Vezir k šeher Sarajevu ,
Ode Mijat u Vran u planinu. 285
Kako vezir u Sarajvo doje,
Kako se je saćin učinio,
Pusti vezir po šehru telala:
„Nijel' majka rodila junaka,
Jal' sekuna brata odnijala, 290
Mužkiem ga pasom opasala,
Tko b' otišo u Vrari u planinu
Te donio glavu Mijatovu,
Ja doveo rukuh svezanieh?
Dao bi mu punu kulu blaga, 295
A iz hazne cara čestitoga."
Telal vika tri pune nedielje,
Da se junak naći nemogaše,
Jer svak znaše tko Tomić biaše!
Kad četverta nastade nedielja, 300
Tu se naje Klišanin Arape,
I on iđe carevu veziru;
Pa govori Klišanin Arape:
„Gospodine! Paša Sahidia,
Eyo majka rodila junaka, 305
I sekuna brata odnijala,
Koj će otić u Vran u planinu
Te donieti glavu Mijatovu,
Ja dovesti rukuh svezanieh;
Jer ja znadem, paša gospodine, 310
Sve ja znadem staze i bogaze,
I jatake, gdie dohodi Mijo;
Jer sam bio devet godin' danah
U hajduštvu s Tomića Mijatom;
Pa mu biah niešto sakrivio, 315
Hotieše me Mijat obiesiti,
Pa nedade ostala družina,
Vet onako mene odtisnula;
Već daj meni jednu čizmu blaga,
I daj meni dvanajest deliah." 320
Vezir dade, nereče ni rieči.
Odtle Arap družtvo podignuo,
Dan po danak u Doljane doje,
Ka bielu dvoru Bobovčevu.
Pa Iliu na oranju naje, 325
Zastavi mu ralo i volove:
„Bogom brate! Bobovac Ilia,
Daj mi izdaj Tomić Mihovila,
Da nosimo glavu u Sarajvo,
Ja svedemo rukuh svezanieh, 330
A evo ti puna čizma blaga;
Kad siđemo u šeher Sarajvo,
Bolje će nas vezir darovati,
Dat će nama punu kulu blaga."
Prevari se Bobovac Ilia, 335
Prevari se, ujede ga guja.
On zastavi ralo i volove,
Pak otiđe dvoru bielomu,
Te je bielu knjigu nakitio:
„O moj kume, Tomić Mihovile! 340
Dva si meni okumio sina,
Odi siđi u selo Doljane,
Okumi mi sina i trećega,
Tamam mi je diete za kumljenja;
Al' nevodi ti puno družine, 345
Nejmam puno vina i rakie."
Kad Mijatu taka knjiga doje,
Knjigu gleda, na nju se smieje,
Pa govori Vidu Žeravici:
„Žeravico ! Moja vierna slugo, 350
Opremi se, štogod liepše moreš;
Hajdemo mi u selo Doljane,
Da okumim diete Bobovčevo;
S nama hoće mali Mariane."
A veli mu Tomica hajduče: 355
„Ja moj striče! Tomić Mijovile,
Neiđi ti Mijo brez družine,
Da nebude kakva prievara?
Na to mu se Mijat razljutio,
Sama uze malog Mariana, 360
Ode s njime u selo Doljane,
Bielomu dvoru Bobovčevu.
Liepo ga kume dočekao,
Na bašći mu vatru naložio,
Na odaji pendžer prorezao, 365
U hodaju Klišanin Arapa
Zatvorio Bobovac Ilia,
I još s njime dvanajest deliah.
Na bašću mu čedo iznosio,
Te mu Mijo čedo okumio, 370
Kose mu je zlatom pozlatio.
Daruje ga ljuba Bobovčeva,
Iznosi mu biela boščaluka,
Te darova Tomića Mijata
Bošcalukom kervlju pokapanim, 375
A staje mu nogam po nogama,
Nebi li se Mijat osietio.
Al' se Mijo osietit nemože,
Već premišlja misli svakojake,
Što se moja kuma pomamila 380
Te mi staje nogam po nogama.
Pa siedoše hladno piti vino.
Uze Mijo čašu od biljura,
Poče junak časom nazdravljati.
Ama Arap, od Boga mu bilo! 385
Na pendžer je pušku naslonio
I dobro je pušku napunio,
Po dva drama praha latinskoga,
A dva zerna jedno za drugiem,
I obadva zerna na sindžiru. 390
Poče Mijat hladno piti vino,
Pušci Arap vatru dobavio,
I pogodi Tomić Mihovila,
Pogodi ga u gerlo bielo;
Zaklaše ga dva sindžirli zerna. 395
Kad Mijata puška udarila,
Jednoc reče Jezus i Maria!
Drugoč reče: pomozi mi Bože!
Trečoč reče derž me Mariane!
A četvertoč bieži Mariane. 400
Pa ga uze mali Mariane,
Njega baca na pleća široka,
Bieži s njime momak uz planinu.
Ama Arap, od Boga mu bilo!
Znadiaše stazu naprečicu, 405
A uzjaha debela jagaza,
I dostiže malog Mariana,
Pa se za njim buzdohanom baci,
I u zlo ga miesto pogodio,
Pod kolieno, u nogu lievu, 410
Marjan pade , a Arap dopade,
Mijatovu odsieče glavu,
Marianu on saveza ruke.
Pa ga vrati u selo Doljane.
Pa digavši Bobovca Iliu, 415
I odoše šeher Sarajevu.
Kad su bili u šehr Sarajevo,
Pokloniše glavu Mijatovu,
Mariana rukuh svezanieh,
I dadoše paši Sehidii. — 420
A da vidiš Tomice hajduka!
Sve cvieli po gori zelenoj,
A nesmije u selo Doljane,
A sve krije suze od družine.
Jedno jutro Toma uranio, 425
Pa cvieli pod omarom vitom.
Njemu dđe Vila prigorkinja:
„Ja bora ti! Tomica hajduče,
Što cvieliš, muka koja ti je ?“
„Kako vilo cvieliti neću? 430
Kad imadoh dva najbolja druga,
Ah! Mijata i s njim' Mariana,
Po otišli u selo Doljane,
Da okumi diete Bobovčevo,
Pa ih nejma, vilo posestrimo! 435
Nemožeš li kakav haber kazat?“
A veli mu vila prigorkinja:
„Ja Tomica! Dragi pobratime,
Rada bih ti dobar haber kazat,
Al' nemogu, veta kako no je. 440
Ja sam vila u planini bila
U Igmanu, niže Sarajeva,
Viđela sam svojiem očima:
Mijatovu glavu pronesoše,
Mariana živa provedoše, 445
Dovedoše u šehr Sarajevo,
Dadoše ih paši Sehidii.
Pita paša malog Mariana:
„„Odkud tebi tako odielo?""
A veli mu mali Mariane: 450
„„I sam znadeš, milom Bogu fala,
Odkud meni ovo odielo;
S takih sadro, a na se nadero.""
Njemu paša opet besiedio:
„„Marianie! Iz gore hajduče, 455
Da mi hoćeš vieru založiti,
Da me bolan nećeš ostaviti
Do vieka ja moga ja tvoga:
Tvoju bih ti glavu poklonio? ""
A Marjan mu rieč progovara: 460
„„Gospodine! Paša Sehidia,
Pokloni mi moju rusu glavu;
A evo ti tverdu vieru dajem,
Tebe, pašo! Ostaviti neću,
Do. Vieka ja svoga ja tvoga."" 465
I pušća ga paša Sehidia.
Bor ubio! Mlade Sarajlie,
Bazerđane i tergovce mlade —
Ubiše ga iz rukuh kamenjem."
Kad je Toma vilu razumio, 470
Cvili junak kao guja ljuta.
Onda Toma družtvu govorio:
„Ja družino, draga bratjo moja
Hajdemo mi u selo Doljane,
Da mi naše kume upitamo, 475
Što je bilo, štol' se dogodilo?"
Pa odoše u selo Doljane
Bielomu dvoru Bobovčevu.
Sve im kaže ljuba Bobovčeva . . .
Pa odoše u Vran u planinu. — 480
Pa se Arap hasi učinio,
U Sarajvu hladno pije vino,
Po varošu i po Latinluku.
Al da vidiš mlade Sarajlie!
Bazerđane i tergovce mlade, 485
Gdie odoše paši Sehidii:
„Gospodaru! Paša Sehidia,
Zaludu si zmaja pogubio,
Ostata je guja u kamenu —
Osto ti je Tomica hajduče, 490
S Mijalovih drugah četerdeset;
Dobavi nam Mijatovo družtvo!“
Zove paša Klišanin Arapa
I pobru mu Bobovca Iliu:
„Berže! Da ste Mijatovo družtvo." 495
Pa se oni na noge skočili,
I uzeše šestdeset deliah,
I pojoše u Vran u planinu.
Dan po danak na Ljubušu bielu.
Desile se babe na stanovma, 500
Pa pitaju bakah na stanovma:
„Jeda babe družtva Mijatova?“
A govore babe ostariele:
„Kako nam je Mijat poginuo,
Veće mu se nezna ni za družtvo." 505
Tu se oni rahat učiniše,
I golemu vatru naložiše,
Vino piju, a pripiču janjce,
Jadne babe mastnu prevertušu.
A sve gleda Tomica hajduče, 510
Sve on gleda iz Vrana planine.
Kad se tavna ufatila noćca,
On ugleda oganj vatru živu,
Oh gdie gori oganj na Ljubuši;
Pa družini svojoj govorio:
„Hej družino, draga bratjo moja! 515
Kako nam je Mijat poginuo,
Mi nijesmo ništa zadobili!
Golem gori oganj na Ljubuši,
Jel' su svati, jali su tergovci?
Vi siedite pred pećinom stienom, 520
A ja bratjo odoh na Ljubušu,
Da ja vidim, ko j' kod vatre žive."
Uze dugu po sriedi pušku;
Hajduk berže na Ljubušu sije,
Primače se ognju vatri živoj, 525
Al kod vatre Klišanin Arape,
I kod njega Bobovac Ilia,
Oko njihu mlade pašalie,
Vino piju a janjce pripiču.
Biše Toma pušku položio, 530
Položio po studenoj stieni,
Na Arapu nišan sastavio;
Pa se misli Tomica hajduče:
Da b' ubio Klišanin Arapa,
Uteče mi Bobovac Ilia; 535
Već on diže pušku sa stiene,
Pa se vrati hajduk uz planinu.
Pred pećinu do družine doje,
Sve družini po istini kaže:
„Već hajdemo bratjo! Na Ljubušu 540
Osvetiti Mijat harambašu
I našega malog Mariana.
Skočiše se na noge lahgane,
četerdeset, jedan za drugiem;
I sijoše na ravnu Ljubušu. 545
Al se oganj vatra poternula,
A pospale mlade pašalie.
Napadoše gorske haramie,
Izsiekoše šesdeset deliah;
A Arapu ruke savezaše, 550
I džidii Bobovcu Ilii,
Pa goleme ražnje donesoše,
Obadva ih na ražnje nadieše,
Oganj živu vatru potakoše,
Pa ih ognju živom primakoše, — 555
Obadva ih živa izpekoše;
Od Ilie mesa odrezuju,
Te ga daju Klišanin Arapu;
Od Arapa odrezuju mesa,
Te pitaju Bobovca Iliu — 560
Na živu ih ognju izpekoše.
Pa odoše u selo Doljane,
Bobovčeve dvore zapališe.
Kako su ti onda izgorili,
Ni danas se nisu načinili! — 565
I tako tu Miju osvetili
I svojega malog Mariana.
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
