Мисао
Месецима тако ветар страха хучи
И ја слушам звуке, што их собом носи
Из мог луга где се цвеће крвљу роси,
Из земље где црква са звонаром мучи.
Но не чујем клетве, но чудним шапатом
Жубори изнуђе и опроштај свему
И цела се мржња утапа у њему,
А занос недара мирише вајатом.
Знају: Тако мора. И то усуд није.
Ми смо свесне жртве великога дела.
Зато нису наша престрављена чела,
Ни бол се не рађа, ни у оку крије.
Знамо шта смо хтели. Знамо чему греду
Стопе наших мисли. И мисли ће стићи.
На костима нашим црква ће се дићи,
Ма сви попадали у побожном реду.
И зашто врх њива мир стрпљења шета:
Спајају се мисли далеких телеса,
Јер ми нисмо више од крви и меса,
Но од голе мисли, што горе прелета.
И том мишљу све су задахнуте груде
И камен, и небо, сунце и дрвета;
Она у подземним вртовима цвета,
Свесна да се збива што мора да буде.
Кад том мишљу деци крв заигра стара,
Збориће о нама, у вечери страсне,
Кô о новом змају неке нове басне
Кога ум не појми, а машта не ствара.
1916-1917
