Мирно и тихо...
| Мирно и тихо... (1896) Писац: Андра Гавриловић |
Мирно и тихо... душа ми снива,
Прошлост се враћа весела, жива:
Весели часи детињских дана,
Младост безбрижна и обасјана,
Безбројне слике часова милих,
Санова златних и лакокрилих.
Да л' сваки данак бејаше збиља
Сунчан и ведар и препун миља?
Зашто се душа данас не сећа
Часова без сунца, стазе без цвећа?
А њих је опет морало бити,
Ал' ја их не знам, не знаш их ни ти.
То младост беше весела, ведра,
Што цвећем наша кићаше недра,
А она не зна за тугу, ваје,
Прогони облак и уздисаје,
С душе их гони, и даље склони
— Ал' врене дође те младост рони.
Нестане л' њене ведрине миле,
Нестаје цвету животне силе,
Те позна јесен дрво обнажи,
Облаке скупља и вихор тражи...
Извор
[уреди]1896. Зора, лист за забаву, поуку и књижевност. Година прва. стр. 12.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Андра Гавриловић, умро 1929, пре 95 година.
|