Миралај-бег под бадемом спава,
вјерна љуба елфезеном маше,
а сузама своје очи мути.
Миралај-бег очи отворио
па је своју љубу погледао: 5
— О бога ти, моја вјерна љубо,
што с’ у лицу боју мијенила?
Што си своје очи помутила?
Јеси ли се рода пожелила?
— Миралај-бег иза брда сунце, 10
нијесам се рода пожелила,
већ ми вели твоја мила мајка:
— Кујо једна, скоро доведена,
не гази ми ибришим халију,
ти је ниси од бабе донила! 15
Миралај-бег љуби говорио:
— Вјерна љубо, дража од очију,
хајд, обуци стамболске папуче
па погази ибришим халију,
па ћеш мојој говорити мајци: 20
— Мучи, стара, муком замукнула!
Ја сам бегу срећу донијела,
донијела дјевојачко царство.
Неће т’ ништа више рећи мајка.
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 708.
