Милош и Милица
Да што ми се на планин белеје:
ел је иње ел бело ковиље,
ел је овца од стадо остала,
ел девојћа бел дар расврљила?
— Неје иње ни бело ковиље, 5
неје овца од стадо остала,
ни девојћа бел дар расврљила,
Тиће су си бели манастири.
у њи су си два млада младенца,
венчују се Милош и Милица. 10
К’д си било у среду венчање,
навали се Милош на Милицу.
Проговори Милица невеста:
„Чујеш мене, Милоше јуначе
да ли с’м ти јако омилела, 15
ели те је дремка садолела[1]?“
Проговори Милош доб’р јунак:
„Да, неје ме дремка садолела,
нити си ми јако омилела.
Устрели ме таја црна чума, 20
устрели ме у тој клето срце,
те не могу нође да ме држу
простете ми, куме и старојћо!
Да си идем на моји дворови;
изведете коња кулашина, 25
потегнете до девет колана,
и десету ебришим тканицу,
и турете узду позлатену,
ако могу дома да отидем.“
Извеше му коња кулашина, 30
припасаше до девет колана,
и десету ебришим тканицу,
и турише узду позлатену.
Укачи се Милоше јуначе,
па отиде на своји дворови. 35
Срете си га своја мила мајћа,
па говори Милошу јунаку:
„Честит синко честито ти љубе!
Ти честито с њега да живујеш!“
Проговори Милош доб’р јунак: 40
„Честит, мајћо, кој с њега живује,
мен честита таја црна земља,
што чу скоро у њу да се здувам[2];
теб' честити тија бели крст’к,
што че при њег често да доодиш, 45
да доодиш, цвејће да доносиш,
и по мен че ти све да поцрниш!“
Срете си га брат’к и сестрица,
и они му текој честиташе:
„Честит брале, честито ти љубе!“ 50
Проговара Милош доб’р јунак:
„Мен честита таја црна земља,
што чу у њу скоро да се здувам,
а вам честит тија бели крст’к,
што че код њег често доодите, 55
и с слзе често омивате!“
Тој изрече па од коња паде.
Па притрча брат’к и сестрица,
Завикаше[3], тужно заплакаше,
уносе га у ладни подруми 60
прострше му свилено ћилимје.
И он леже, с душу се растаји.
Па ето ти од врата сватове,
а они им порте[4] затварају.
И ока си Милошева мајћа: 65
„Надзад, надзад, ћитени сватове!
Што че мене слнце без месеца?“
Проговара Милица невеста:
„Молим ти се, моја стара мале,
пуштете ме у ваши дворове, 70
да си видим Милоша јунака.
И да узнем моје златне крпе,
чу си идем на моји дворови,
да си кажем моје старе мајће.“
Пуштише ју, дојде до Милоша, 75
па обдари сви њојни сватове:
кума свога и девера свога.
Па извади ножи позлатени,
убоде се у тој клето срце,
па и она паде код Милоша. 80
