Miloš Obilić (Jovan Subotić)/39
| ←Drugi prizor | Miloš Obilić (Jovan Subotić) Pisac: Jovan Subotić TREĆI PRIZOR |
Četvrti prizor→ |
TREĆI PRIZOR
Bajazit, Osman, Branković, više paša, više časnika, više vojnika.
BAJAZIT (stane na prvi stepen prestola, k Brankoviću):
Je li ono Lazar?
BRANKOVIĆ (posramljen):
Jeste, gospodaru.
BAJAZIT (za Miloša):
A onaj drugi?... Je li to Obilić?
BRANKOVIĆ (tiho):
On je!
BAJAZIT:
Je li to onaj, kom poslasmo pismo
Što ti reče da mu Jusuf pošlje?
BRANKOVIĆ (u zabuni ćuti).
OSMAN:
Onaj isti.
OBILIĆ (K caru Lazaru):
Čuješ, oče, javi se istina!
Vi’š da pismo čista bi potvora.
CAR LAZAR (uzdahne).
BAJAZIT (k Brankoviću):
Ti si dakle ugovor imao
S mojim ocem?...
BRANKOVIĆ (u najvećoj smutnji ćuti).
BAJAZIT:
Daj ga sad ovamo!
BRANKOVIĆ (u zabuni):
Svetli care... mesto... vreme... lica...
BAJAZIT:
Daj mi pismo što ti u Kruševcu
Jusuf-paša dade.
BRANKOVIĆ (kao gore):
Kakvo pismo...
Ne znam... nemam...
BAJAZIT (k Osmanu):
Ti mi reče da si maloprije
Pismo im’o i sam ga čitao?
OSMAN (uz dubok poklon):
Čito sam ga i knezu vratio,
A on ga je u nedra turio.
BAJAZIT (oštro Brankoviću):
Daj ga dakle! Zašto se zatežeš?
BRANKOVIĆ (okleva).
BAJAZIT (drekne):
Pismo, robe!
BRANKOVIĆ (izvadi pismo i dade mu ga).
BAJAZIT (pročitav pismo):
Tebi ovde car Murat poklanja
Zlatnu krunu srpskog car Lazara.
A ti si mu obeć’o pomoći
Da Lazara sa prestola zbaci.
Je li tako!
BRANKOVIĆ (ćuti kao gromom poražen).
OSMAN (klanjajući se):
Tako gospodaru!
OBILIĆ (jarosno):
Bože silni, raskini mi lance
Da ugušim to adsko strašilo.
CAR LAZAR (pokrije lice rukom).
BAJAZIT:
Ti si svoju riječ održao,
A sad valja carska da se održi.
No da kruna može ti se dati,
Mora najpre ona glava pasti.
Da li stojiš i sad pri pogodbi?
Kaži stojim! Pa nek ga poseku!
BRANKOVIĆ (posrne i prihvati se za jednog od družine).
CAR LAZAR (spusti ruke s lica i gedi sa užasom i očekivanjem na Brankovića).
OBILIĆ (škripi zubima).
BAJAZIT (k Brankoviću):
Hoćeš? Nećeš? Ćutiš? Dakle nećeš?
(Izdere pismo.)
I s tim ovaj ugovor prestaje.
Sam si danas od njeg odustao...
(Dade mu znak da odstupi na stranu.)
BRANKOVIĆ (sav unišćen odstupi).
BAJAZIT (caru Lazaru):
Moj je otac ovde poginuo,
I ti dakle moraš ginut’ ovde.
OBILIĆ (strasno stupi naprvo):
Ti si moga cara zasužnjio
U poštenom u boju junačkom.
Takav sužnik nigde se ne gubi,
Zato njega ne smeš pogubiti.
BAJAZIT:
Vaše glave stoje il’ padaju
Kako na što meni dođe volja.
Ali koje danas da izberem
To do tebe sad stoji, junače!
OBILIĆ:
O, govori, išti, zapovedaj,
Tek u onu nemoj dirat’ glavu!
Sve što imam rado ću ti dati,
Sve što mogu voljan učiniću,
Samo onu da sačuvam glavu!
BAJAZIT (za sebe, zlobno):
Ha — sad ću tog srušit’ poluboga,
P’ onda s njim ću i spomen mu ubiti.
(Glasno, s pritvornim prijateljstvom.)
Učini mi, što ću te moliti
Pa ću vidit’ da smrt car Murata
Bija volja velikog Proroka
I da s’ glava za glavu ne ište...
OBILIĆ (čeka u najvećem nestrpljenju).
BAJAZIT:
Kaži hoću, pa nek tast ti živi
I nek bude veći neg’ dosada...
OBILIĆ (ne mogući dočekati da Bajazit kaže, šta misli):
Šta da činim... Šta da činim, care!...
BAJAZIT: Poturči se!
OBILIĆ (klone kad čuje što se od njega ište, pa se onda u misli izgubi).
BAJAZIT (radosno):
Promisli se samo
I vredno je o tome misliti.
OBILIĆ (gledi u cara Lazara kao da hoće da vidi, što u sebi misli i oseća).
BAJAZIT (siguran o uspehu):
No govori! Što se ustežeš reći
Što b’ svak’ drugi na tvom mestu reko.
OBILIĆ (s bolnom dušom car Lazaru):
Ne... ne mogu — oče, oprosti mi;
Tom cijenom spasti te ne mogu.
(Pokrije lice rukama.)
CAR LAZAR (kao da mu sinji teret sa srca spadne).
OBILIĆ (Bajazitu mirno — svečano):
Da sačuvam onu svetu glavu
Svoj ću život rad i ves’o dati;
Al’ svog Boga odreći s’ ne mogu
Ni za koje dobro ovog sveta!
BAJAZIT (plane k Osmanu naglo):
Sad ih vodi pa ih sve pogubi!
OSMAN (dade znak časniku).
ČASNIK (pristupi s dva vojnika caru Lazaru, s dva druga Obiliću, a s dva druga Bošku.)
CAR LAZAR (digne ruke k nebu i klekne):
O ti koji sve vidiš i čuješ
Oče ljudi, gospodaru sveta.
Čuj mi reči, usliši molitvu
Koju šilje sa gubišta svoga
Car zemaljski caru nebeskomu:
Narod moj sad ostaje bez glave;
O pruži mu tvoju moćnu ruku,
Ti ga vodi i ti ga upravljaj!
(Ustane i hoće da ide.)
OBILIĐ (k caru Lazaru):
I meni je na stratište poći,
Oprosti me i blagoslovi me!
(Klekne pred njega.)
CAR LAZAR (k Obiliću):
Pođi sine na stratište mirno.
Snažno srce preveć slušajući
Zgrešio si i Bogu i ljud’ma,
Zato moraš dug platiti pravdi;
No kad svojom taj greh spereš krvlju
I Bog i svet oprostiće ti ga.
A orijaška ta srca ti smelost,
I užasna dela veličina
Prisiliće svaki vek i porod
Poklonit’ se visini uzleta
I svesilju duha čovečija...
Delo će se tvoje proslavljati
Dokle ljudi slavna dela ljube,
Ime će se tvoje spominjati
Dok se peva čim se narod diči.
(Blagoslovi ga.)
OBILIĆ (skoči ushićen):
Kad moj car i otac tako zbori,
Veselo ću danas poginuti.
Hajte, Turci, skidajte mi glavu
Pak se div’te kako junak gine
Koji život za poštenje daje
I krv lije da mu obraz sjaje.
BOŠKO (klekne pred cara):
Blago meni, i ja s vama ginem...
De i mene oče blagoslovi.
CAR LAZAR (metne mu ruku na glavu):
Mri spokojno, mlađani junače!
Rano ležeš u zemljicu crnu,
Al’ će na njoj ime ti živiti
Dok nam budu štovali potomci
Ljubav k rodu i smrt za slobodu.
BOŠKO (ustane veseo):
Evo, Turci, i moje ruse glave:
Ali znajte, da će iz naše krvi
Grozni za vas niknut’ osvetnici!
BAJAZIT:
Sad je dosta... posecite sva tri.
(Dade znak rukom: časnik s vojnici pristupi i povede onu trojicu.)
CAR LAZAR (pođe napolje, kad dođe do Brankovića zastane i pogledi ga žalostivo ali milostivo).
BRANKOVIĆ (padne na kolena.)
CAR LAZAR (blago):
Ja ti praštam što meni sagreši
Za drugo se višnjem Bogu moli.
(Ode.)
OBILIĆ (kad dođe do Brankovića):
Budi veran svojemu narodu
Pa izdaju Bog će ti oprostiti.
(Ode.)
BOŠKO (tako isto):
Spasi dičnu našu domovinu
Pa ti praštam svoju rusu glavu.
(Ode.)
BRANKOVIĆ (ustane sav smlavljen u duši).
BAJAZIT (Brankoviću):
Idi, vidi smrg svog dušmanina,
A ujedno sebi primer uzmi
Kako glave turska sablja seče
Koje nisu Turkom prijatelji.
BRANKOVIĆ (zaljulja se da padne).
ČASNIK (prihvati ga pod ruku i izvede ga napolje).
BAJAZIT:
Čuj, Osmane!
OSMAN:
Evo me Padišo!
BAJAZIT:
Taj Branković... to je čudovište...
Nije pravo da ga sunce grije.
OSMAN:
Razumijem... biće učinjeno.
ČASNIK (uđe):
Sva tri posekosmo!
(Ode.)
BAJAZIT:
Oko oko, glava ište glavu!
(Ode nadesno.)
OSMAN (za časnikom).
|