Miloš Obilić (Jovan Subotić)/37
| ←Petnajesti prizor | Miloš Obilić (Jovan Subotić) Pisac: Jovan Subotić PRVI PRIZOR |
Drugi prizor→ |
PETI ČIN
Šator cara Murata, kao i u IV činu.
PRVI PRIZOR
BAJAZIT (iziđe s levee strane):
Prazan stoji prestol u Jedreni!
Bajazite, sad je tvoje carstvo!
(Skrsti ruke i misli se.)
Sad mi valja odmah udarati
Dok se ne zna za smrt Muratovu...
OSMAN (uđe kroz srednja vrata.)
BAJAZIT (trgne se, naglo):
Uhvatiste l’ krvavog ubicu?
OSMAN: Sreća naša što nam Jusuf kaza
Da će na nas kaur da udari
Te je cela vojska na nogama,
A bi nama zacelo izmakli.
TURČIN (uđe):
Naši Turci kaure stiskoše
Al’ se ovi bore k’o lavovi,
Kud potegnu sokak otvaraju!
Svaki prloj od njih beži zemlji.
BAJAZIT:
Kukavice! Idi pa neka odmah
Po hordiji telali proglase:
Ko uhvati carskog napasnika
Vezirom će car ga učiniti.
TURČIN (ode.)
BAJAZIT:
Toga svijet ovaj još ne vidi!
TURČIN (uđe):
Dva kaura većem poginuše,
Al’ trećega svladat’ ne možemo.
To nij’ čovek od kosti i mesa
Već to mora da je zmaj iz gore.
BAJAZIT:
Koji tabor propusti krvnika
Svu ću dat’ mu iseći družinu.
TURČIN (ode.)
BAJAZIT (K Osmanu):
Reci moga izvesti đogata.
Idem ja sam seći se s ubicom
Kad su Turci ženama postali.
OSMAN (zadržava ga):
Ta možeš li i posumnjat’ samo
Da će jedna čovečja desnica
Slomit’ vojsku od trista hiljada!
TURČIN (uđe):
Radujte se, imamo kaura.
Savlada ga ruka prorokova.
OBILIĆ (svezan uđe, prate ga dva turska časnika).
BAJAZIT (K Obiliću):
Bolje bi ti i u paklu bilo
Neg’ u ruku strašnog Ildirima.
OBILIĆ (mirno):
Možeš činit’ sa mnom što ti drago,
Al’ mi nemo’š utehu uzeti
Da sam svoje ime pokajao
Kao niko do ovoga dana!
BAJAZIT (K Osmanu):
A sad odmah kreći na dušmane
Dok ne znadu što se ovde učini.
OSMAN (ode.)
BAJAZIT (Kčasnicima):
Čuvajte ga k’ oči u glavi!
(Ode.)
ČASNIK (jedan ostane kod Obilića):
Zadrhta mi zemlja pod nogama
Gledni, more, kako bitka stoji.
TURČIN (od brata popne se na izgled):
Boj već besni u našem taboru...
Stojte, žene a ne ljudi, stojte!
Hej, vidi se da Murata nema.
OBILIĆ (prene):
Beže Turci?
TURČIN (gore):
Gde se onaj vražji steg ukaže
Beže Turci pred njim gomilama.
OBILIĆ (hitro):
Kakve boje na sebi kazuje?
TURČIN:
Dve su pole, dve različne boje,
Jedna zlatna druga je srebrna.
OBILIĆ:
TO je vojska Banović Strahinje,
(U ushićenju.)
Udri, bane, vesela ti majka,
Posvetio s’ ko te je rodio!...
(Spustiv glavu žalosno.)
O! Što nisam i ja sad međ’ vama!
TURČIN:
A kakvo je ono čudo tamo?
OBILIĆ:
Šta to vidiš?
TURČIN:
Strašna junačina
Čitav tabor u Sitnicu stera.
OBILIĆ:
Kaž’ mu konja...
TURČIN:
Boju mu ne vidim
Sav je penom bijelom prevučen...
Nego mu je griva čudnovata,
Kad polegne po zemlji se vuče.
OBILIĆ:
TO je junak Srđa Zlopogleđa!
Nije čudo što u vodu skaču,
Niko jošt tog oka ne izdrža...
ČASNIK (turski):
Šta sad vidiš? Zasijnu ti lice...
Da ne pade koji od vojvoda!
TURČIN:
Tako! Tako! Samo složno s njime!
OBILIĆ (u strahu i nadi):
Šta se zbiva?
TURČIN:
Ha kauri, sad ste
Na pravu se namerili ruku...
OBILIĆ (pljesne rukama):
Uh, što odoh, što ne ostah tamo!
TURČIN:
I pogibe!..
OBILIĆ (nestrpljivo, bojeći se da zlo ne čuje):
Znak, znak samo kaži...
TURČIN:
Boabdile, nisi se nadao
Da ćeš ovde kosti ostaviti.
OBILIĆ (odahne veselo):
Ko ga ubi?
TURČIN:
Golobradi dečko...
Alaj barjak u ruci mu s’ vije...
Pod njim igra vilovit zelenko.
OBILIĆ:
TO je Boško!...
Oh, da ga sad mogu zagrliti!
ČASNIK:
Idem ja sad u bitku, Halile,
A ti ovog dobro na um uzmi.
(Ode.)
TURČIN:
Nemaj brige, znam što sultan hoće!
OBILIĆ:
Pogledaj de nadesno, junače?
TURČIN (učini to):
I tamo su iz gore zmajevi.
OBILIĆ:
To su moji — ti nemaju para...
Vidiš li im otkud steg vojvodski?
TURČIN:
Beo barjak pred njima se vije,
U sredi mu crven krst se piše,
A na vrhu zlatna kruna sjaje.
OBILIĆ:
TO je Stevan, sin cara Lazara!
(Spusti glavu.)
Dakle njemu moju daše vojsku...
(S dubokim osećanjem, uviđajući da bi bolje bilo da je kod svojih ostao.)
Ej. Miloše, što si učinio!
Što se nisi bolan pretrpio,
Pak da danas sa braćom bojuješ!
Sad bi vid’li da nisam nevera
Nego vera tvrđa od kamena...
TURČIN (užasnut):
Naši beže! Sreda se zanjiha...
Desno krilo na stranu ustupa...
Sad će, sad će sve okrenut’ leđa...
Ne kažem li... sreda prsnu... eno
Onaj barjak zlatni i srebrni
Kao oblak ovamo se valja...
Ona četa s crveni barjaci...
OBILIĆ (u najvećoj revnosti):
Jesu l’ beli konji pod junaci?
TURČIN:
Sve đogati, lepši od lepšega.
OBILIĆ (tako isto):
Vođa im je u zlatnom oklopu...
TURČIN:
Beli mu se brada do pojasa...
OBILIĐ:
Stari Jug sa junački sinovi!
Tu međ’ njima i car biti mora...
TURČIN:
Crven plašt mu ramena uvija.
OBILIĆ:
Na glavi mu kruna na kacigi?
TURČIN:
Daleko je pred svoje izmako.
Ljuto kosi sa obadve ruke.
Ti će, ako tako dalje pođe,
Pre do ovog dolećet’ šatora
Nego što se ja odavde siđem.
(Pođe da silazi.)
Hajde da se za beg prepravimo.
(Stane i gledi natrag.)
Šta je to sad?
OBILIĆ:
Šta je?
TURČIN:
Levo naše
Krilo srpsku sredu opasuje.
OBILIĆ:
Zar su Srblji tamo potučeni?
TURČIN:
Nisu, nego s bojišta odlaze;
Silna vojska u goru se uputi.
OBILIĆ:
Šta to bija?... Tamo je Branković...
Ha! Sad znadem!... O, gadna nevero!
TURČIN:
Sad je dobro! Sad se list okrenu...
Ala krešu po Kosovu Turci...
OBILIĆ (u najvećem uzbuđenju):
Konja! Konja!..
(Kad se makne zazvekeću lanci. Onu čudu pogledi se, pak onda kao da se seti gde je.)
Mir Miloše! Ti već više nećeš
Ni dobijat’ bitke ni gubiti...
(Udari se rukom po čelu.)
Sigurno bi drukčije ispalo
Da sam sada tamo kod njih bio.
Više puta boj bija izgubljen
Pa ga moja povrati desnica...
TURČIN (usklikne):
Uhvatiše cara... Sad se mogu
Sići dole; pobeda je naša...
OBILIĆ (u najvećem bolu):
Blago vama, Mile i Ivane,
Kad junački danas poginuste,
Te ovoga časa ne viđeste!
|