Милош Обилић (Јован Суботић)/32
| ←Десети призор | Милош Обилић (Јован Суботић) Писац: Јован Суботић ЈЕДАНАЕСТИ ПРИЗОР |
Дванајести призор→ |
ЈЕДАНАЕСТИ ПРИЗОР
Мусић дође
СРЂА:
Доносиш ли што добро војводо!
МУСИЋ:
Данас нема за нас добра, брате.
Бог убио Милош Обилића!
Уби живу веру у јунаци,
Те сад нико ником не верује.
СРЂА:
Шта ли сада говоре Поцерци?
МУСИЋ:
Навалише да иду из стана
Вичућ да им војводу отера
У стан турски завист и неправда!
Једва их Стеван задржа Високи.
Зло је, браћо! Зло велико! Да ко
Сад устане, и у стану викне:
Беж’те браћо, издаше нас вође!
Вера моја, све би се распрсло,
Да не б’ знао један за другога.
Знајте, браћо, да у овај час војска
Нема вере ни у једном од нас.
СРЂА:
Само да нам сад не дођу Турци!
МУСИЋ:
АКО Турчин на нас сад удари
Косово ће дуго спомињат’ се
Са крваве наше погибије.
А то може врло лако бити
Јер је бистра глава у Турака.
Ја оллазим да се за бој справим.
Мајдан стару сачуваће славу!
(Оде.)
СРЂА:
И ја знадем, што ми чинит’ ваља:
Ја ћу сећи док ме не посеку.
(Оде.)
БРАНКОВИЋ (сам, таре руке):
Ко би реко, да ће онај ужас
Овакову лену родит’ срећу.
Већ сам главу код ногу видио,
А сад на њој златну видим круну.
Само кад је отишо у Турке.
Издаде л’ нас, свак’ ће ме славити
Што сам кринку с лица му здерао;
Покуша ли Мурата убити
Турци ће га на сабље разнети
А тим ће ме њега опростити.
Но што сада? (Погледи на страну.)
Откуд ова овде!
(Види се да му је неугодно.)
|