Miloš Obilić (Jovan Subotić)/32
| ←Deseti prizor | Miloš Obilić (Jovan Subotić) Pisac: Jovan Subotić JEDANAESTI PRIZOR |
Dvanajesti prizor→ |
JEDANAESTI PRIZOR
Musić dođe
SRĐA:
Donosiš li što dobro vojvodo!
MUSIĆ:
Danas nema za nas dobra, brate.
Bog ubio Miloš Obilića!
Ubi živu veru u junaci,
Te sad niko nikom ne veruje.
SRĐA:
Šta li sada govore Pocerci?
MUSIĆ:
Navališe da idu iz stana
Vičuć da im vojvodu otera
U stan turski zavist i nepravda!
Jedva ih Stevan zadrža Visoki.
Zlo je, braćo! Zlo veliko! Da ko
Sad ustane, i u stanu vikne:
Bež’te braćo, izdaše nas vođe!
Vera moja, sve bi se rasprslo,
Da ne b’ znao jedan za drugoga.
Znajte, braćo, da u ovaj čas vojska
Nema vere ni u jednom od nas.
SRĐA:
Samo da nam sad ne dođu Turci!
MUSIĆ:
AKO Turčin na nas sad udari
Kosovo će dugo spominjat’ se
Sa krvave naše pogibije.
A to može vrlo lako biti
Jer je bistra glava u Turaka.
Ja ollazim da se za boj spravim.
Majdan staru sačuvaće slavu!
(Ode.)
SRĐA:
I ja znadem, što mi činit’ valja:
Ja ću seći dok me ne poseku.
(Ode.)
BRANKOVIĆ (sam, tare ruke):
Ko bi reko, da će onaj užas
Ovakovu lenu rodit’ sreću.
Već sam glavu kod nogu vidio,
A sad na njoj zlatnu vidim krunu.
Samo kad je otišo u Turke.
Izdade l’ nas, svak’ će me slaviti
Što sam krinku s lica mu zderao;
Pokuša li Murata ubiti
Turci će ga na sablje razneti
A tim će me njega oprostiti.
No što sada? (Pogledi na stranu.)
Otkud ova ovde!
(Vidi se da mu je neugodno.)
|