Милош Обилић (Јован Суботић)/15
| ←Девети призор | Милош Обилић (Јован Суботић) Писац: Јован Суботић ПРВИ ПРИЗОР |
Други призор→ |
ТРЕЋИ ЧИН
ПРВИ ПРИЗОР
Стан на Косову.
Острагу царев шатор, пред њим стража. На страни виде се други шатори. Спреда простор прост.
БРАНКОВИЋ (дође нагло са леве стране и гледи помњиво на десну страну, као да што изгледа):
Сад би била најбољи прилика.
Цар отпушта своје пратиоце...
Сам долази својему шатору...
Сад да дођу — (Гледи опет на ону страну.)
Јоште не долазе!
(Скрсти руке и мисли се.)
Или да се свега манем. Зло ћу
Проћи, ако добро не испадне.
Јошт’ се може зауставит’ коло
Што ће њега ил’ мене смлавити.
Што да чиним? Да л’ да одустанем?
То је први корак ка престолу...
Ал’ и први ступаљ на губиште!
А ти добро живиш, Бранковићу;
Свега имаш до царског наслова:
Не би л’ било боље мировати?
(Са леве стране певају):
Док је нама Милоша јунака
Не боје се Србљи од Турака;
Док је нама Обилић Милогла
Биће Турком увек срећа лоша.
БРАНКОВИЋ (прене, страсно):
То је тако од јутра до мрака.
Куд год ногу по стану покренеш
Само славу чути ћеш његову.
То се даље подносит’ не може.
Истина је жени сам обрек’о
Да га нећу дират’, али ко ће
То све тако навек подносити!
Морам дакле... њега морам срушит’...
А оно друго ма и оставио!
(Са десне стране певају):
Не зна Турчин за грознију муку
Него пасти Милошу под руку;
К’о што соко голубове дави,
Тако Милош јадне Турке гњави..
БРАНКОВИЋ (у беснилу):
То су моји... То су сами моји!...
(К тој страни.)
Језик вам се за непце припео!...
То је хвала, што вас добро храним!
(Напред окренут.)
Нек’ цар Лазар у боју погине...
А то му се може догодити,
Није један цар пао у боју...
Царска круна њему је на глави!
Мора падат’... дакле нека пада!
(Гледи на страну откуд ће цар доћи, па онда на другу, откуд нешто очекује.)
А и не смем већ одустајати.
Косанчић је код Турака био,
А од мене разговор скривају...
Лако, лако да је што начуо.
А ако што он о томе дозна,
Убиће ме усред овог стана.
Далеко је већ ствар дотерана:
Ил’ ја ил’ он: један пасти мора.
(Острага певају):
Нек’ паднемо, нек’ сви изгинемо,
У гроб ћемо мирно да легнемо.
Док је нама Обилића бана,
Неће наше забољети глава!
БРАНКОВИЋ (одважно, смејући се пакосно):
Певајте га... нећете задуго!
(Претећи.)
Чекај само, охоли Поцерче,
Кад ујутру бела зора сване
Друга ће ти песма зазвонити.
Осетићеш, да је памет моја
Од твог мача љућа и оштрија!
ЦАР ЛАЗАР (укаже се на страни руком нешто иза кулиса наређујући).
БРАНКОВИЋ (опазивши цара у највећем нестрпљењу):
Јошт их нема! Ако сад не дођу
Онда, Вуче, пиш’ се у читуљу.
|