Miloš Obilić (Jovan Subotić)/15
| ←Deveti prizor | Miloš Obilić (Jovan Subotić) Pisac: Jovan Subotić PRVI PRIZOR |
Drugi prizor→ |
TREĆI ČIN
PRVI PRIZOR
Stan na Kosovu.
Ostragu carev šator, pred njim straža. Na strani vide se drugi šatori. Spreda prostor prost.
BRANKOVIĆ (dođe naglo sa leve strane i gledi pomnjivo na desnu stranu, kao da što izgleda):
Sad bi bila najbolji prilika.
Car otpušta svoje pratioce...
Sam dolazi svojemu šatoru...
Sad da dođu — (Gledi opet na onu stranu.)
Jošte ne dolaze!
(Skrsti ruke i misli se.)
Ili da se svega manem. Zlo ću
Proći, ako dobro ne ispadne.
Jošt’ se može zaustavit’ kolo
Što će njega il’ mene smlaviti.
Što da činim? Da l’ da odustanem?
To je prvi korak ka prestolu...
Al’ i prvi stupalj na gubište!
A ti dobro živiš, Brankoviću;
Svega imaš do carskog naslova:
Ne bi l’ bilo bolje mirovati?
(Sa leve strane pevaju):
Dok je nama Miloša junaka
Ne boje se Srblji od Turaka;
Dok je nama Obilić Milogla
Biće Turkom uvek sreća loša.
BRANKOVIĆ (prene, strasno):
To je tako od jutra do mraka.
Kud god nogu po stanu pokreneš
Samo slavu čuti ćeš njegovu.
To se dalje podnosit’ ne može.
Istina je ženi sam obrek’o
Da ga neću dirat’, ali ko će
To sve tako navek podnositi!
Moram dakle... njega moram srušit’...
A ono drugo ma i ostavio!
(Sa desne strane pevaju):
Ne zna Turčin za grozniju muku
Nego pasti Milošu pod ruku;
K’o što soko golubove davi,
Tako Miloš jadne Turke gnjavi..
BRANKOVIĆ (u besnilu):
To su moji... To su sami moji!...
(K toj strani.)
Jezik vam se za nepce pripeo!...
To je hvala, što vas dobro hranim!
(Napred okrenut.)
Nek’ car Lazar u boju pogine...
A to mu se može dogoditi,
Nije jedan car pao u boju...
Carska kruna njemu je na glavi!
Mora padat’... dakle neka pada!
(Gledi na stranu otkud će car doći, pa onda na drugu, otkud nešto očekuje.)
A i ne smem već odustajati.
Kosančić je kod Turaka bio,
A od mene razgovor skrivaju...
Lako, lako da je što načuo.
A ako što on o tome dozna,
Ubiće me usred ovog stana.
Daleko je već stvar doterana:
Il’ ja il’ on: jedan pasti mora.
(Ostraga pevaju):
Nek’ padnemo, nek’ svi izginemo,
U grob ćemo mirno da legnemo.
Dok je nama Obilića bana,
Neće naše zaboljeti glava!
BRANKOVIĆ (odvažno, smejući se pakosno):
Pevajte ga... nećete zadugo!
(Preteći.)
Čekaj samo, oholi Pocerče,
Kad ujutru bela zora svane
Druga će ti pesma zazvoniti.
Osetićeš, da je pamet moja
Od tvog mača ljuća i oštrija!
CAR LAZAR (ukaže se na strani rukom nešto iza kulisa naređujući).
BRANKOVIĆ (opazivši cara u najvećem nestrpljenju):
Jošt ih nema! Ako sad ne dođu
Onda, Vuče, piš’ se u čitulju.
|