Вила кличе те Милоша виче,
Са Шаргана високе планине.
Вила кличе до Призрена града,
До Призрена српског Цариграда!
Вила кличе та Милоша виче: 5
„О Милоше, мио побратиме,
Где си данас, нигде те не било?
Кад ни ваљаш тебе нигде нема,
Кад неваљаш овуде се скиташ!
Ево данас славе и мегдана, 10
Јер хајдуци Србе заробише.
Да су кога не би ни жалила,
Већ ја жалим Рељу Бошњанина,
Бошњанина Рељу крилатога!
Па ја Рељу не би ни жалила, 15
Јер се Реља са јунаштвом фали,
Но ја жалим Бановић Страхиња,
Што му нема ни двадес’ година,
Што га мајка није ни женила;
Па га мајка на учење прати, 20
Да се учи сабљом ударати,
Да се учи копљем пробадати,
Да се учи славе и мегдана.
Превари га Реља Бошњанине,
Те изгуби себе и другога, 25
Да си брже Обилић Милоше,
И ја ћу ти бити у помоћи,
Зароби их Арбанасе Недо,
Са његозе седам Арбанаса!“
Кад то зачу Обилић Милоше, 30
Тамна га'је ноћца уватила;
Једва Милош ноћцу преноћио,
Ујутру је рано поранио,
Прије зоре и бијела дана,
Те с’ умио и богу молио, 35
Па је Милош вако говорио:
„ДоК је бога и крста часнога,
Још се Милош не боји никогз.”
Па отиде у подруме доње,
Па опреми својега Ждралина, 40
Удари му седморо колана,
А најпошље ибришим каницу,
Што му чува коња од колана.
Заузда га ђемом од челика,
Право оде горе уз планину. 45
Коњ му рипа горе уз планину,
По три копља иду уз планину,
По четири напредачке скаче!
Туна стиже Арбанаса Неда;
Молио је за три товара блага, 50
Да му даду оба побратима,
Ал' то Недо ни слушат’ не ћаше„
Већ Милошу оштро говораше:
„Седи доље, не говори даље,
Сад ћу тебе руке савезати, 55
Сву тројицу у један конопац!“
Милош трже сабљу оковану,
Ла удари Арбанаса Неда,
Од једнога два је направио
И избави оба побратима 60
И отиде до Призрена града,
Забележено 22. IX 1963. год. од Драгосија Ђурића, земљорадника, самоучки писменог. Песму је чуо 1925. год. од Гогића Аврама из с. Лескове. Бело Брдо, Копаоник — Косово.
