Милош Обилић и Арапин

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Милош Обилић и Арапин

Бијела је кликовала вила,
Са Шаргана високе планине.
Вила кличе до Призрена виче,
До Призрена српског Цариграда,
А дозива Обилића млада: 5
„Ђе си брате ниђе те не било,
Кад ваљаде тебе не имаде,
Кад не требаш овуда се скиташ.
Тебе сестра воли за мегдана,
Ево данас славе и мегдана, 10
Ево Србе заробише Турци.
Да су кога не бих ни жалила,
Него Рељу крилата јунака.
Па ја Рељу не бих ни жалила,
Но ја жалим момче нежењено, 15
Младо момче Бановић Страхиња."
А то зачу Милош Обилићу,
Па дозива слугу Милутина:
„Опреми ми дебела ждралина!"
Оде слуга коња опремати, 20
А Милош се на кули опреми
И припаса свијетло оружје,
Па ето га до коња ждралина,
Прекрсти се сједе на ждралина,
Отиште га пољем широкијем, 25
Док ишћера на Шарган планину.
Сустете га нагоркиња вила,
Па му вила за Арапа прича
Тада рече Милош Обилићу:
„Ала Реље једног несретника 30
Ђе допаде у душманске руке
Па ја Рељу не бих ни жалио,
Но ја жалим, Бановић Страхињу
Којега је опремила мајка,
Да се учи боју и мегдану, 35
Од Србина Реље Бошњанина.
У причу га Реља научио,
Ђе изгуби и себе и њега.“
Опет вила њему говорила
Ђе су Турци на ручак панули, 40
На широко поље Орахово,
Код студене воде Чобанице
Још му вила ћаше говорити
Но је Милош ни слушати неће,
Но окрену ждрала низ планину, 45
Докле пољу Орахову дође,
Код студене воде Чобанице.
А ту нађе тридесет делија,
Међу њима Арапине црни.
Кад га виђе црни Арапине, 50
Па он рече Рељи Бошњанину:
„Ево одуј Милош Обилића
Ђе он иде низ пољске лужине
Сад ћеш имат' и више дружине,"
Још овако Арап говорио: 55
„О Милошу, курвино копиле,
Сад си дош'о ђе ћеш погинути.“
За то Милош ни абера нема,
До Арапа доћера ждралина,
Тада Арап вако говорио: 60
„Ви делије коње ишћерајте,
Оставите мене и Милоша;
Њега вазда два санџака хвале,
Њега хвали српска и бугарска,
Мене хвали турска и арапска, 65
Виђећемо на данашњем дану,
Ко је јунак бољи на мегдану."
Тада рече Арапине црни:
„Удри прије да ти жао није?
Јер те пошље запанути неће.“ 70
Вели њему Милош Обилићу:
„Удри прије да ти жао није, ^
Јер те пошље запанути неће.
Тада Арап копље оправио,
На Милоша и коња ждралина, 75
Преко њега копље претурило.
Тад довати топузину тешку,
Дочека га Милош Обилићу,
На топуз му топуз дочекује,
Док топуз’ма пера саломише, 80
Окрњчине у траву бацише.
Говори му Арапине црни:
„Вид’ Милошу, црни бугарине,
На мене су до три остре ћорде:
Једна ћорда мађарскога краља, 85
Друга ћорда од Малтије Бана,
А трећа је сабља Арапова,
С којом ћу ти погубити главу.“
За то Милош ни абера нема.
Стадоше се сабљам’ ударати. 90
Превари га Арапине црни,
Те Милоша мало обранио,
По мишици по лијевој руци.
Кад то виђе Милош Обилићу,
Зубом шкрину док му сабља сину, 95
Те Арапу посијече главу.
Па наћера дебела ждралина,
Доћера га Рељи и Страхињи,
Пресјече им свезе на рукама.
Кад се Срби руку доватише, 100
За бритке се сабље доватише,
У делије јуриш учињеше,
Погубише тридесет делија,
Арапово заробише благо.
Оће Милош весела му мајка, 105
Њему мајка, а нама дружина.

Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Српске народне пјесме из збирке Новице Шаулића; Графички институт "Народна мисао", Београд - 1929., Књига I - свеска I, стр. 98-101.