Милош Обилић змајски син

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Милош Обилић змајски син

Цркву прави Обилић Милоше,
У широку долу Милошеву,
Саставио до триста мајстора,
И пред њима Рада неимара,
Кад свршио половину цркве, 5
Једно јутро добро уранио,
Пак се спрема у Призрена града,
Да доћера на товаре благо,
Да га даде Раду неимару,
Да мајсторим' мајсторију плати,
Да доћера вина и ракије,
До напоји Рада неимара,
И његово до триста мајстора,
Кад је Милош тако уранио,
Те с' умио и Богу молио,
И на јутру ракију попио,
Бојали је чибук запалио,
А шећерли кафу дохранио,
Чибук пије, кафу присркује;
Пак од земље на ноге скочио,
Те допаде до коња ждралина,
Ждралина је тимар учинио,
Млаком водом и ракли-сафуном,
У сунђер му воду покупио,
А чаршафом длаку извадио,
Преви ћебе, тури татарију,
A по њојзи седло шемаију,
A ћo седлу златну абаију,
А на њојзи ките пле.мените,
Златне ките пале низ копите, зо
С обје стране до зелене траве,
Кад путује пољем на ждралину,
Жуберкају ките низ копите;
Пак удари златну абаију,
Пак по њојзи пурли рисовину,
A по рису мрку међедину,
Кад удари киша из облака,
Да му роса риса не покваси,
Потеже му четири колана,
Сва четири један по другоме,
А најпосље ибришим каницу,
Што му коња од колана чува,
Заузда га решмом позлаћеном,
Прихвати га за оба дизгина,
Приведе га бињектеш камену,
Пак се коњу на сриједу баци,
А завика грлом бијелијем:
„Збогом, брате, Раде неимаре
Ако Бог да, те вам опет дођем,
И да Бог да, да вас здраво нађем,
Да вас нађем злраво и весело,
Да доћерам вина и ракије,
Да пијемо да се веселимо!
Да донесем блага за харчива,
Да ја себи задужбину зградим,
Да ја вама мајсторију платим.“
А вели му Раде неимаре,
И његово до триста мајстора:
„У лобри час, војвода Милоше
Здраво био, здраво путовао!
Једа Бог да, да нам здраво дођеш.“
Пак отален отиште ждралина,
Стаде му се ждралин пропињати.
Сво је поље зечки прекасао,
А планину вучки прегазио,
Куд гођ иђе на Шарган изиђе,
Кад је био на Шарган планину,
Док му цикну ждралин од мејдана,
А погледа и тамо и амо,
Ђе ће хладну воду угледати,
А вели му војвода Милоше:
„Мој ждралине, моје десно крило,
Али си се љуто уморио?
Ал' си мени в'ома ожеднио?“
Пак окрену бијесна жлралина.
Окрену га злесна налијево,
Оћера га до воде језера,
Да напоји дебела ждралина,
Кад доћера до воде језера,
Док му стаде ждралин од мејдана,
А погледа свога господара,
Ушим' стриже, а зубима гризе,
Пак поцикну и два и три пута,
Кад му цикну ждралин од мејдана,
Тадај Милош очим' погледао,
И ждралину своме говорио:
„Што је теби, мој добар жлралине
Ал' су вуци ал' горски хајдуци?“
Па погледа Милош на језеро,
Док угледа девет сестреница,
И десета вила Анђелија,
На крило им наслонила главу,
Пак јој шћери косу плетијаху,
Саплеле јој девет плетеница,
А на свакој кита од биљура,
To су ките од драгог камења.
А кад виђе војвода Милоше,
Препаде се на коњу ждралину,
Изненада, јер се том не нада,
Пак под собом поврати ждралина,
Шћаше побјећ пољем широкијем,
А завика вила Анђелија:
„О МилошеЈедна страшивице
Зар си се ти мене препа'нуо,
И мојијех девет ђевојака?
Немој се ти мене препадати,
Ја сам твоја по нароку мајка,
Нерођена кајно и рођена,
Мојом сам те сисом задојила,
Кајно моје девет ђевојака,
Оди, види твоје секе миле,
Које су те често помињале,
И за здравље твоје упитале,
Мајку своју често прекориле:
„Нама кажеш, да сина имадеш.
Свог посинка Обилић Милоша,
Ал' га нећеш нама да покажеш,
Да с' видимо, да га дарујемо,
Нека знамо да брата имамо.“
„Ево вакат и вријеме лође,
Ти помајку походити пође,
Нек те виде моје шћери миле,
Како с' б'јело лице одгојио.“
А кад зачу војвода Милоше,
Ту Милоша изједе срамота,
Па он свога поврати ждралина,
Оћера га до воде језера,
Дочека га девет сестреница,
Једне добра коња прихватише,
Једне коња, а друге јунака,
Мила брата за бијеле руке,
Загрлише, па га пољубише,
Уз образе с обадвије стране,
А најпосље међу очи црне,
Па га воле својој милој мајци,
Својој мајци вили Анђелији,
А Милош јој приступио руци,
Мајка му се пољубит не даде,
Већ Милоша рукам загрлила,
Загрлила, па га пољубила,
Уз образе с обадвије стране,
A Ћajпоc.be међу очи црне,
Све га дворе лијепе ђевојке,
Гледају га у бијело лице,
Гледале га, те су говориле:
„Боже мили, лијепа јунака!“
А вели им остарјела мајка:
„Шћери моје, лијепе ђевојке!
Ово није бугарско чобанче,
Већ је ово јуначко кољено.“
Пак Милошу 'вако говорила:
„Знаш Милоше, мој милостан сине,
Кад сам прије тебе налазила,
На планики у зеленој трави,
Бијелијем млеком задојила,
Свиленијем опасала пасом,
Јуначкијем дозивала гласом,
Неђељу те миловала дана,
А Милошом дозивала сином,
Обилићу, који мајке немаш,
Већ се гојан за јунаштво спремаш.“
А вели јој Обилић Милоше,
„Моја мајко, нагоркињо вило,
Хвала теби као својој мајци,
Која си ме њежно миловала,
Бијелијем мл'еком задојила,
Ја ти никад заборавит нећу,
Ал' ти лако ни платит не могу;
Ни на што ја пожалит.не могу,
У вијеку, у бијелу св'јету,
Ко што жалим, Анђелијо вило,
Ђе ја не знам које ми је бабо,
А не знадем ни ко ми је мајка?“
А вели му вила нагоркиња:
„Мој Милоше, моје миловање
За то ћу ти ласно казивати,
Ако не знаш које ти је бабо,
Ни ко ти је твоја мила мајка,
У тебе је јуначко кољено,
Мајка ти је Јања чобаница,
Од Србије, из Херцеговине,
Бабо ти је змаје из облака,
Твоја мајка била чобаница,
Пак чувала на планини овце,
Мој Милоше дванајест година,
И била је одвише лијепа,
А красотом лице одгојила,
Кајно горска из планине вила,
Кад је једно јутро освануло,
Појавила уз планину овце,
Док искочи од истока сунце,
И огрија зелену травицу,
И по гранам' зелену горицу,
Дођоше јој на пландиште овце,
Пак стадоше овце пландовати.
Код њих сјсде Јања чобаница,
На крилу јој б'јела марамица,
По њој Јања ситан везак везе,
А разводи по марами гране,
Златне гране на четири стране,
Док је Јању санак преварио,
Заспа Јања кајно јање лудо;
Жарко сунце високо сијаше,
У облаку љути змај сјеђаше,
Чобаницу Јању погледаше,
Везућ златне по марами гране,
На очи јој санак наскочио.
Заспа Јања кајно јање лудо,
У глави јој грана од јаблана,
Кад то виђе змајовит јуначе,
Разви крила, кајно горска вила,
Пак полеће стрмо низ планину,
Док он дође ђе пландују овце,
Из крила му жива ватра сипа,
Све расплаши са пландишта овце,
А ухвати Јању чобаницу,
Те је љуби љетни дан до подне,
Кад обљуби лице у ђевојке,
Он разави огњевита крила,
Пак одлеће небу под облаке,
А говори Јањи чобаници:
„Љубо моја, Јањо чобанице,
Од тога се немој препа'нути,
Ако ти се лудо чедо нађе,
Ако буде чедо женска глава,
To ће бити нагоркиња вила;
Ако л' буде чедо мушка глава,
To ће бити јунак змајовити,
И млоги ће мејдан задобити,
Наком себе спомен оставити,
Млоги ће га народ спомињати:
Благо земљи којом јунак прође,
Камо л' оном кога бранит пође.“
Кад то рече змај огњен јуначе,
Тад одлеће небу под облаке,
Оста Јања под јелом зеленом,
Сузе рони низ бијело лице,
Сузе рони, ништа не говори,
Падају јој на бијело крило,
Ко росица по зеленој трави,
Кад се Јања сита исплакала,
Од земљице на ноге скочила,
Пак појави из пландишта овце,
Оћера их бијеломе двору.
Тако стаде по године дана,
Кад изиђе по године дана,
Разбоље се материна Јања,
Ђевојка је чедо одгојила,
Лудо чедо себи под појасом,
Вакат дође породит се пође,
И тебе је нејачка родила,
Док је с' тобом под бременом била,
Од сваког је лице сакривала,
Сакривала лице и њедарце,
Да не знаду ђе је затрудњела,
Кад је тебе нејачка родила,
У планини тебе оставила,
У планини под јеловом граном,
А набрала киту од јаблана,
Наткрила ти пребијело лице,
Да ти сунце не опали лице,
Пољубила па те оставила,
Отален је повратила овце,
Она оде завичају своме,
Када дође завичају своме,
Па ни своме не каже никоме,
Сузе лије, од свакога крије,
Све погледа на Шарган-планину,
А цвијеља дрвље и камење,
Све се крије, када сузе лије,
Кад ког' види, с њим се разговара;
Ја сам, сине, у облаку стала,
И на те сам често погледала,
Ђе те мајка сама оставила,
Ћa TO ми ce љуто ражалило,
И грозне сам сузе прољевала,
Како плачеш, како л' цвиликујеш,
И погледаш ђе ћеш виђет мајку,
Пак разавих у облаку крила,
Те долећех теби на планину,
На планину под јелу зелену,
Пак сам тебе, сине, прихватила,
Прихватила, па те пољубила.
На бијелу крилу задојила,
Свиленијем опасала пасом,
Јуначкијем дозивала гласом:
Мој Милоше, моје миловање!
Пак и ја сам тебе оставила
У планини у зеленој трави,
И на те сам често погледала,
Ко ће тебе, сине, прихватити,
И јуначко чедо отхранити,
Ја би' тебе собом однијела,
С твојијем се лицем поносила,
Ал' не могох с' твоје миле мајке,
Неће ли се мајци ражалити,
Неће ли се теби повратити,
Да те доји, док те не подгоји,
Док и тсби суђен данак дође,
Пак те други на планини нађе,
И однесе својој танкој кули,
Те отхрани велика јунака,
Кога так'ог већ не рађа мајка,
За Србина и српског јунаштва.
Мој Милоше, моје миловање,
Ласно ће бит Србим' царовати,
Док је њима змаја у планини,
А кад дође потоње вријеме,
Пак с' потече вјера и невјера,
Те невјера мимо вјеру прође,
И змајев'ма учини невјеру,
Онда Србим царовања нема,
Мој Милоше, моје миловање,
Што гођ има Србина јунака.
Свакога су одгојиле виле,
Млогога су змајеви родили,
Сваког ћу ти по имену казат:
Ево првог тебе, Обилићу,
А другога Змај-Огњеног Вука,
А трећега Рељу Бошњанина,
Змајева је и он породица;
А четвртог Вановић Секулу,
И њему је змај огњени бабо;
А петога Бановић Страхила,
И њему је змај огњени бабо,
А шестога Љутицу Богдана,
И њему је змај огњени бабо,
А седмога Краљевића Марка,
И њему је змај огњени бабо,
Сваки има змајеву биљегу,
Ако ми се томе не вјерујеш,
Када видиш побратима свога,
Побратима и мога и твога,
Побратима Краљевића Марка,
Замоли се побратиму своме,
Заврати му уз руке рукаве,
Наћ ћеш њему младеж на мишици,
На младежу бич вучије длаке,
На десници на бијелој руци;
Друга му је на нози биљега,
На бедри му сабља уписана,
А на сабљи крстата барјака,
Што поноси славу у јунака.
Мој Милоше, мој милостан сине,
Ако ми се томе не вјерујеш,
Да то море бити у јунака,
Нека знадеш, и ти то имадеш!“
Заврати му уз руке рукаве,
Есабљаше, Милош не виђаше,
Добро Милош за то знадијаше,
Али Милош мудра глава бјеше,
Те биљегу од сваког кријаше,
Још му тихо вила говораше:
„Бог ти дао, мој Милоше сине,
Ка.ц_си так'у памет научио,
И јуначку биљегу сакрио,
Сакривај је довијека свога,
Пак се не бој никаква јунака!
Још Милоше, мој милостан сине,
Да ти кажем осмог од новине,
У Крушеву царевић Стевана,
И Стеван је змајево кољено,
Госпојица царица Милица,
И она је лице одгојила,
И цвијећем, сваким закитила,
Намамила змаја уз планине,
Пак је њојзи обљубио лице,
Родила је дијете Стевана,
Toг јунака српског изабрана;
Док бијаше у кољевци Стево,
Како га је подгајала мајка,
Китно мајци у висине расте,
Виши Стево од године дана,
Него друго од двије године,
Виши Стево од двије године,
Него друго од седам година,
Виши Стево од седам година,
Него друго од дван'ест година:
Ако цару добра срећа буде,
Господару Њеманић Лазару,
Кад му мријет по земану дође,
Те остави круну на Стевану,
Лако ће му бити царовати,
Јер је Стеван јунак од мејдана,
За Србина и српског јунаштва,
Како сам му биљеге виђела,
На том сам се ја приповиђела,
Кад је лудо у бешици било,
Ја сам му се у бешику свила,
И свилен му повој одвијала,
На бедри му сабља уписана,
А на сабљи име Стеваново,
А на руци бич вучије длаке,
Што је њему бич вучије длаке,
To на њему младеж на мишици,
Из младежа длака поникнула,
Кад заплаче дијете Стеване,
Потеку му сузе низ образе,
Играју му на мајчину крилу,
Кајно бисер цури на ђердану,
Кад се шеће, па се бисер креће;
А кад цикне дијете Стеване,
Из зуба му сипа ватра жива,
Кад му па'не на зелену траву,
Запаљује по земљици траву.
Ако цару Бог и срећа даде,
Тад знат' буде кога цар имаде,
Ласно ће му бити царовати.“
А кад зачу војвода Милоше,
To је њему врло мило било,
Од милости сузе упуштио,
Пак њезину руку пољубио.
Када та'ки разговор водише,
Од земљице на ноге скочише,
Кад скочише, тад се пољубише,
Пољубише, пак се дароваше,
И рујна се винца напојише,
Све док Милош секе даровао,
Свакој секи по дван'ест дуката,
А помајци стотину дуката,
Пак отален на ноге скочио,
До дебела коња доскочио,
Доскочио, па га закрочио,
Оћера га до Призрена града,
Кад он дође у Призрена града,
Ту је био на неђељу дана,
Кад изиђе неђељица дана,
Натовари девет мазги блага,
И дванајест вина и ракије,
Пак оћера долу Милошеву,
Кад он дође долу Милошеву,
Дочека га Раде неимаре,
И његово до триста мајстора,
Те његову руку пољубише.
Ту је Милош цркву направио,
Кад направи, мајсторију плати,
И остави себи задужбину.435



Извор[уреди]

Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине: Јуначке пјесме старијег времена. Књига трећа. Скупио Богољуб Петрановић. У Биограду, у државној штампарији 1870., str. 221-232.