Miloš Obilić zmajski sin
Crkvu pravi Obilić Miloše,
U široku dolu Miloševu,
Sastavio do trista majstora,
I pred njima Rada neimara,
Kad svršio polovinu crkve, 5
Jedno jutro dobro uranio,
Pak se sprema u Prizrena grada,
Da doćera na tovare blago,
Da ga dade Radu neimaru,
Da majstorim' majstoriju plati,
Da doćera vina i rakije,
Do napoji Rada neimara,
I njegovo do trista majstora,
Kad je Miloš tako uranio,
Te s' umio i Bogu molio,
I na jutru rakiju popio,
Bojali je čibuk zapalio,
A šećerli kafu dohranio,
Čibuk pije, kafu prisrkuje;
Pak od zemlje na noge skočio,
Te dopade do konja ždralina,
Ždralina je timar učinio,
Mlakom vodom i rakli-safunom,
U sunđer mu vodu pokupio,
A čaršafom dlaku izvadio,
Previ ćebe, turi tatariju,
A po njojzi sedlo šemaiju,
A ćo sedlu zlatnu abaiju,
A na njojzi kite ple.menite,
Zlatne kite pale niz kopite, zo
S obje strane do zelene trave,
Kad putuje poljem na ždralinu,
Žuberkaju kite niz kopite;
Pak udari zlatnu abaiju,
Pak po njojzi purli risovinu,
A po risu mrku međedinu,
Kad udari kiša iz oblaka,
Da mu rosa risa ne pokvasi,
Poteže mu četiri kolana,
Sva četiri jedan po drugome,
A najposlje ibrišim kanicu,
Što mu konja od kolana čuva,
Zauzda ga rešmom pozlaćenom,
Prihvati ga za oba dizgina,
Privede ga binjekteš kamenu,
Pak se konju na srijedu baci,
A zavika grlom bijelijem:
„Zbogom, brate, Rade neimare
Ako Bog da, te vam opet dođem,
I da Bog da, da vas zdravo nađem,
Da vas nađem zlravo i veselo,
Da doćeram vina i rakije,
Da pijemo da se veselimo!
Da donesem blaga za harčiva,
Da ja sebi zadužbinu zgradim,
Da ja vama majstoriju platim.“
A veli mu Rade neimare,
I njegovo do trista majstora:
„U lobri čas, vojvoda Miloše
Zdravo bio, zdravo putovao!
Jeda Bog da, da nam zdravo dođeš.“
Pak otalen otište ždralina,
Stade mu se ždralin propinjati.
Svo je polje zečki prekasao,
A planinu vučki pregazio,
Kud gođ iđe na Šargan iziđe,
Kad je bio na Šargan planinu,
Dok mu ciknu ždralin od mejdana,
A pogleda i tamo i amo,
Đe će hladnu vodu ugledati,
A veli mu vojvoda Miloše:
„Moj ždraline, moje desno krilo,
Ali si se ljuto umorio?
Al' si meni v'oma ožednio?“
Pak okrenu bijesna žlralina.
Okrenu ga zlesna nalijevo,
Oćera ga do vode jezera,
Da napoji debela ždralina,
Kad doćera do vode jezera,
Dok mu stade ždralin od mejdana,
A pogleda svoga gospodara,
Ušim' striže, a zubima grize,
Pak pociknu i dva i tri puta,
Kad mu ciknu ždralin od mejdana,
Tadaj Miloš očim' pogledao,
I ždralinu svome govorio:
„Što je tebi, moj dobar žlraline
Al' su vuci al' gorski hajduci?“
Pa pogleda Miloš na jezero,
Dok ugleda devet sestrenica,
I deseta vila Anđelija,
Na krilo im naslonila glavu,
Pak joj šćeri kosu pletijahu,
Saplele joj devet pletenica,
A na svakoj kita od biljura,
To su kite od dragog kamenja.
A kad viđe vojvoda Miloše,
Prepade se na konju ždralinu,
Iznenada, jer se tom ne nada,
Pak pod sobom povrati ždralina,
Šćaše pobjeć poljem širokijem,
A zavika vila Anđelija:
„O MilošeJedna strašivice
Zar si se ti mene prepa'nuo,
I mojijeh devet đevojaka?
Nemoj se ti mene prepadati,
Ja sam tvoja po naroku majka,
Nerođena kajno i rođena,
Mojom sam te sisom zadojila,
Kajno moje devet đevojaka,
Odi, vidi tvoje seke mile,
Koje su te često pominjale,
I za zdravlje tvoje upitale,
Majku svoju često prekorile:
„Nama kažeš, da sina imadeš.
Svog posinka Obilić Miloša,
Al' ga nećeš nama da pokažeš,
Da s' vidimo, da ga darujemo,
Neka znamo da brata imamo.“
„Evo vakat i vrijeme lođe,
Ti pomajku pohoditi pođe,
Nek te vide moje šćeri mile,
Kako s' b'jelo lice odgojio.“
A kad začu vojvoda Miloše,
Tu Miloša izjede sramota,
Pa on svoga povrati ždralina,
Oćera ga do vode jezera,
Dočeka ga devet sestrenica,
Jedne dobra konja prihvatiše,
Jedne konja, a druge junaka,
Mila brata za bijele ruke,
Zagrliše, pa ga poljubiše,
Uz obraze s obadvije strane,
A najposlje među oči crne,
Pa ga vole svojoj miloj majci,
Svojoj majci vili Anđeliji,
A Miloš joj pristupio ruci,
Majka mu se poljubit ne dade,
Već Miloša rukam zagrlila,
Zagrlila, pa ga poljubila,
Uz obraze s obadvije strane,
A Ćajpoc.be među oči crne,
Sve ga dvore lijepe đevojke,
Gledaju ga u bijelo lice,
Gledale ga, te su govorile:
„Bože mili, lijepa junaka!“
A veli im ostarjela majka:
„Šćeri moje, lijepe đevojke!
Ovo nije bugarsko čobanče,
Već je ovo junačko koljeno.“
Pak Milošu 'vako govorila:
„Znaš Miloše, moj milostan sine,
Kad sam prije tebe nalazila,
Na planiki u zelenoj travi,
Bijelijem mlekom zadojila,
Svilenijem opasala pasom,
Junačkijem dozivala glasom,
Neđelju te milovala dana,
A Milošom dozivala sinom,
Obiliću, koji majke nemaš,
Već se gojan za junaštvo spremaš.“
A veli joj Obilić Miloše,
„Moja majko, nagorkinjo vilo,
Hvala tebi kao svojoj majci,
Koja si me nježno milovala,
Bijelijem ml'ekom zadojila,
Ja ti nikad zaboravit neću,
Al' ti lako ni platit ne mogu;
Ni na što ja požalit.ne mogu,
U vijeku, u bijelu sv'jetu,
Ko što žalim, Anđelijo vilo,
Đe ja ne znam koje mi je babo,
A ne znadem ni ko mi je majka?“
A veli mu vila nagorkinja:
„Moj Miloše, moje milovanje
Za to ću ti lasno kazivati,
Ako ne znaš koje ti je babo,
Ni ko ti je tvoja mila majka,
U tebe je junačko koljeno,
Majka ti je Janja čobanica,
Od Srbije, iz Hercegovine,
Babo ti je zmaje iz oblaka,
Tvoja majka bila čobanica,
Pak čuvala na planini ovce,
Moj Miloše dvanajest godina,
I bila je odviše lijepa,
A krasotom lice odgojila,
Kajno gorska iz planine vila,
Kad je jedno jutro osvanulo,
Pojavila uz planinu ovce,
Dok iskoči od istoka sunce,
I ogrija zelenu travicu,
I po granam' zelenu goricu,
Dođoše joj na plandište ovce,
Pak stadoše ovce plandovati.
Kod njih sjsde Janja čobanica,
Na krilu joj b'jela maramica,
Po njoj Janja sitan vezak veze,
A razvodi po marami grane,
Zlatne grane na četiri strane,
Dok je Janju sanak prevario,
Zaspa Janja kajno janje ludo;
Žarko sunce visoko sijaše,
U oblaku ljuti zmaj sjeđaše,
Čobanicu Janju pogledaše,
Vezuć zlatne po marami grane,
Na oči joj sanak naskočio.
Zaspa Janja kajno janje ludo,
U glavi joj grana od jablana,
Kad to viđe zmajovit junače,
Razvi krila, kajno gorska vila,
Pak poleće strmo niz planinu,
Dok on dođe đe planduju ovce,
Iz krila mu živa vatra sipa,
Sve rasplaši sa plandišta ovce,
A uhvati Janju čobanicu,
Te je ljubi ljetni dan do podne,
Kad obljubi lice u đevojke,
On razavi ognjevita krila,
Pak odleće nebu pod oblake,
A govori Janji čobanici:
„Ljubo moja, Janjo čobanice,
Od toga se nemoj prepa'nuti,
Ako ti se ludo čedo nađe,
Ako bude čedo ženska glava,
To će biti nagorkinja vila;
Ako l' bude čedo muška glava,
To će biti junak zmajoviti,
I mlogi će mejdan zadobiti,
Nakom sebe spomen ostaviti,
Mlogi će ga narod spominjati:
Blago zemlji kojom junak prođe,
Kamo l' onom koga branit pođe.“
Kad to reče zmaj ognjen junače,
Tad odleće nebu pod oblake,
Osta Janja pod jelom zelenom,
Suze roni niz bijelo lice,
Suze roni, ništa ne govori,
Padaju joj na bijelo krilo,
Ko rosica po zelenoj travi,
Kad se Janja sita isplakala,
Od zemljice na noge skočila,
Pak pojavi iz plandišta ovce,
Oćera ih bijelome dvoru.
Tako stade po godine dana,
Kad iziđe po godine dana,
Razbolje se materina Janja,
Đevojka je čedo odgojila,
Ludo čedo sebi pod pojasom,
Vakat dođe porodit se pođe,
I tebe je nejačka rodila,
Dok je s' tobom pod bremenom bila,
Od svakog je lice sakrivala,
Sakrivala lice i njedarce,
Da ne znadu đe je zatrudnjela,
Kad je tebe nejačka rodila,
U planini tebe ostavila,
U planini pod jelovom granom,
A nabrala kitu od jablana,
Natkrila ti prebijelo lice,
Da ti sunce ne opali lice,
Poljubila pa te ostavila,
Otalen je povratila ovce,
Ona ode zavičaju svome,
Kada dođe zavičaju svome,
Pa ni svome ne kaže nikome,
Suze lije, od svakoga krije,
Sve pogleda na Šargan-planinu,
A cvijelja drvlje i kamenje,
Sve se krije, kada suze lije,
Kad kog' vidi, s njim se razgovara;
Ja sam, sine, u oblaku stala,
I na te sam često pogledala,
Đe te majka sama ostavila,
Ća TO mi ce ljuto ražalilo,
I grozne sam suze proljevala,
Kako plačeš, kako l' cvilikuješ,
I pogledaš đe ćeš viđet majku,
Pak razavih u oblaku krila,
Te dolećeh tebi na planinu,
Na planinu pod jelu zelenu,
Pak sam tebe, sine, prihvatila,
Prihvatila, pa te poljubila.
Na bijelu krilu zadojila,
Svilenijem opasala pasom,
Junačkijem dozivala glasom:
Moj Miloše, moje milovanje!
Pak i ja sam tebe ostavila
U planini u zelenoj travi,
I na te sam često pogledala,
Ko će tebe, sine, prihvatiti,
I junačko čedo othraniti,
Ja bi' tebe sobom odnijela,
S tvojijem se licem ponosila,
Al' ne mogoh s' tvoje mile majke,
Neće li se majci ražaliti,
Neće li se tebi povratiti,
Da te doji, dok te ne podgoji,
Dok i tsbi suđen danak dođe,
Pak te drugi na planini nađe,
I odnese svojoj tankoj kuli,
Te othrani velika junaka,
Koga tak'og već ne rađa majka,
Za Srbina i srpskog junaštva.
Moj Miloše, moje milovanje,
Lasno će bit Srbim' carovati,
Dok je njima zmaja u planini,
A kad dođe potonje vrijeme,
Pak s' poteče vjera i nevjera,
Te nevjera mimo vjeru prođe,
I zmajev'ma učini nevjeru,
Onda Srbim carovanja nema,
Moj Miloše, moje milovanje,
Što gođ ima Srbina junaka.
Svakoga su odgojile vile,
Mlogoga su zmajevi rodili,
Svakog ću ti po imenu kazat:
Evo prvog tebe, Obiliću,
A drugoga Zmaj-Ognjenog Vuka,
A trećega Relju Bošnjanina,
Zmajeva je i on porodica;
A četvrtog Vanović Sekulu,
I njemu je zmaj ognjeni babo;
A petoga Banović Strahila,
I njemu je zmaj ognjeni babo,
A šestoga Ljuticu Bogdana,
I njemu je zmaj ognjeni babo,
A sedmoga Kraljevića Marka,
I njemu je zmaj ognjeni babo,
Svaki ima zmajevu biljegu,
Ako mi se tome ne vjeruješ,
Kada vidiš pobratima svoga,
Pobratima i moga i tvoga,
Pobratima Kraljevića Marka,
Zamoli se pobratimu svome,
Zavrati mu uz ruke rukave,
Nać ćeš njemu mladež na mišici,
Na mladežu bič vučije dlake,
Na desnici na bijeloj ruci;
Druga mu je na nozi biljega,
Na bedri mu sablja upisana,
A na sablji krstata barjaka,
Što ponosi slavu u junaka.
Moj Miloše, moj milostan sine,
Ako mi se tome ne vjeruješ,
Da to more biti u junaka,
Neka znadeš, i ti to imadeš!“
Zavrati mu uz ruke rukave,
Esabljaše, Miloš ne viđaše,
Dobro Miloš za to znadijaše,
Ali Miloš mudra glava bješe,
Te biljegu od svakog krijaše,
Još mu tiho vila govoraše:
„Bog ti dao, moj Miloše sine,
Ka.c_si tak'u pamet naučio,
I junačku biljegu sakrio,
Sakrivaj je dovijeka svoga,
Pak se ne boj nikakva junaka!
Još Miloše, moj milostan sine,
Da ti kažem osmog od novine,
U Kruševu carević Stevana,
I Stevan je zmajevo koljeno,
Gospojica carica Milica,
I ona je lice odgojila,
I cvijećem, svakim zakitila,
Namamila zmaja uz planine,
Pak je njojzi obljubio lice,
Rodila je dijete Stevana,
Tog junaka srpskog izabrana;
Dok bijaše u koljevci Stevo,
Kako ga je podgajala majka,
Kitno majci u visine raste,
Viši Stevo od godine dana,
Nego drugo od dvije godine,
Viši Stevo od dvije godine,
Nego drugo od sedam godina,
Viši Stevo od sedam godina,
Nego drugo od dvan'est godina:
Ako caru dobra sreća bude,
Gospodaru Njemanić Lazaru,
Kad mu mrijet po zemanu dođe,
Te ostavi krunu na Stevanu,
Lako će mu biti carovati,
Jer je Stevan junak od mejdana,
Za Srbina i srpskog junaštva,
Kako sam mu biljege viđela,
Na tom sam se ja pripoviđela,
Kad je ludo u bešici bilo,
Ja sam mu se u bešiku svila,
I svilen mu povoj odvijala,
Na bedri mu sablja upisana,
A na sablji ime Stevanovo,
A na ruci bič vučije dlake,
Što je njemu bič vučije dlake,
To na njemu mladež na mišici,
Iz mladeža dlaka poniknula,
Kad zaplače dijete Stevane,
Poteku mu suze niz obraze,
Igraju mu na majčinu krilu,
Kajno biser curi na đerdanu,
Kad se šeće, pa se biser kreće;
A kad cikne dijete Stevane,
Iz zuba mu sipa vatra živa,
Kad mu pa'ne na zelenu travu,
Zapaljuje po zemljici travu.
Ako caru Bog i sreća dade,
Tad znat' bude koga car imade,
Lasno će mu biti carovati.“
A kad začu vojvoda Miloše,
To je njemu vrlo milo bilo,
Od milosti suze upuštio,
Pak njezinu ruku poljubio.
Kada ta'ki razgovor vodiše,
Od zemljice na noge skočiše,
Kad skočiše, tad se poljubiše,
Poljubiše, pak se darovaše,
I rujna se vinca napojiše,
Sve dok Miloš seke darovao,
Svakoj seki po dvan'est dukata,
A pomajci stotinu dukata,
Pak otalen na noge skočio,
Do debela konja doskočio,
Doskočio, pa ga zakročio,
Oćera ga do Prizrena grada,
Kad on dođe u Prizrena grada,
Tu je bio na neđelju dana,
Kad iziđe neđeljica dana,
Natovari devet mazgi blaga,
I dvanajest vina i rakije,
Pak oćera dolu Miloševu,
Kad on dođe dolu Miloševu,
Dočeka ga Rade neimare,
I njegovo do trista majstora,
Te njegovu ruku poljubiše.
Tu je Miloš crkvu napravio,
Kad napravi, majstoriju plati,
I ostavi sebi zadužbinu.435
