Милош Обилић/18
2.
МУРАТ и ОСМИН.
МУРАТ: Кад све сврши човек, тада види да још. није ништа урадио. Осмине, служитељу Пророков, од тебе још зависи хоће ли се ово претпријатије испунити: пусти глас и реци је л' ти је повољно, иначе ништа не вреди.
ОСМИН (приклони главу): Избрани цвете из градине Мухамедове, као да је из моје главе извађено!
МУРАТ: Никакве еумње не ваљају се по твојој зрелој памети?
ОСМИН: Никакве, светла круно.
МУРАТ: Евала! Сад сам сасвим миран. Пупољак кише потребује, да се развије, а правоверац благослова захтева, да за веру погине: дај му благослова!
ОСМИН (дигне руке и главу): Он је у рукама Пророковим и само истином молитвом силази.
МУРАТ: Народ је богобојажљив и његова богобојажљивост благослов захтева.
ОСМИН: Нек му буде! Ја сам готов дужност испунити.
МУРАТ: Још једно, старино! Ја добро знам да сутеби познате све књиге староставне.
ОСМИН (ухвати се за браду): Дико мухамедске вере! Најдубљу мудрост што Аравија носи ова је глава поцрпела.
МУРАТ: Теби нису ни рожданици ни сановници непознати.
ОСМИН: Они су се мени у крв и мозак прелили. Ништа се човеку догодити не може, него што му је судбина определила.
МУРАТ: Дакле чуј какав сам ноћас сан имао, и ако ми га протолкујеш (тако ми вера помогла!) сугубу ћеш благодарност од мене искусити. Представи ми се једна повисока гора, на које врху грумен дијаманта бјаше као нојско јаје и далеко зраке свога блистања простираше. Многи од најбољих јунака и витезова паштају се да га себи присвоје: ал' нико не могаше жељу докучити, јер је пут тако стрмен био и клизав, да и онај, који би до полак стигао, морао би се оканити. Најпосле наумим ја срећу покушати, распаљен за оваковом драгоценошћу. Тек што се одважим, а оно се сви стану грохотом церити, будући да се ја с пређашњим јунацима ни издалека сравнити нисам могао. Но шта би? Тек што се почнем пењати, светао се облак око мене навуче и ја увидим Пророка коран у руци држећа и овако мени вопијућа: „Сине Сулејманов, дерзај и не бој се: теби она драгоценост принадлежи; но чувај се, чувај се!" Ја, овим ослобођен гласом, напрасно полетим, дохватим се врха и, зграбивши дијамант, вућим га мом Бајазиту, који за мном тужаше. Тек што ово учиним, ђипи аждаја, која то скровиште чуваше, и мене прогута.
ОСМИН (маше главом): Хм, хм! Чудан је твој сан и дивно велики! Тако само високи цареви снивати могу!
МУРАТ: Истолкуј ми га, старино, и ишти шта хоћеш: полак блага, полак царевине, ако усхтеш, поклонићу ти.
ОСМИН (метне руку на прси): Честити царе! слабомоћни црв дужан је себе незнању предавати онде, где виша сушчества дејствују. Теби се Пророк на сну јавио: било би против нашег закона и вере да ја теби његову свету вољу откривам. Ослони се на ње-
га, он те оставити неће.
МУРАТ: Служитељу Пророков! ја сам згрешио, што сам и помислио на толковање. Очитај молитву за моје отпушченије, а ја ћу заповест његову извршујући за грехе кајати се. Иди и правоверне благослови, док ја војску даље прегледам: речи твоје нек им падну као тиха пред зору роса.
ОСМИН: Хазурала!
(Један на једну, други на другу страну отиде).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|