Miloš Obilić/18
2.
MURAT i OSMIN.
MURAT: Kad sve svrši čovek, tada vidi da još. nije ništa uradio. Osmine, služitelju Prorokov, od tebe još zavisi hoće li se ovo pretprijatije ispuniti: pusti glas i reci je l' ti je povoljno, inače ništa ne vredi.
OSMIN (prikloni glavu): Izbrani cvete iz gradine Muhamedove, kao da je iz moje glave izvađeno!
MURAT: Nikakve eumnje ne valjaju se po tvojoj zreloj pameti?
OSMIN: Nikakve, svetla kruno.
MURAT: Evala! Sad sam sasvim miran. Pupoljak kiše potrebuje, da se razvije, a pravoverac blagoslova zahteva, da za veru pogine: daj mu blagoslova!
OSMIN (digne ruke i glavu): On je u rukama Prorokovim i samo istinom molitvom silazi.
MURAT: Narod je bogobojažljiv i njegova bogobojažljivost blagoslov zahteva.
OSMIN: Nek mu bude! Ja sam gotov dužnost ispuniti.
MURAT: Još jedno, starino! Ja dobro znam da sutebi poznate sve knjige starostavne.
OSMIN (uhvati se za bradu): Diko muhamedske vere! Najdublju mudrost što Aravija nosi ova je glava pocrpela.
MURAT: Tebi nisu ni roždanici ni sanovnici nepoznati.
OSMIN: Oni su se meni u krv i mozak prelili. Ništa se čoveku dogoditi ne može, nego što mu je sudbina opredelila.
MURAT: Dakle čuj kakav sam noćas san imao, i ako mi ga protolkuješ (tako mi vera pomogla!) sugubu ćeš blagodarnost od mene iskusiti. Predstavi mi se jedna povisoka gora, na koje vrhu grumen dijamanta bjaše kao nojsko jaje i daleko zrake svoga blistanja prostiraše. Mnogi od najboljih junaka i vitezova paštaju se da ga sebi prisvoje: al' niko ne mogaše želju dokučiti, jer je put tako strmen bio i klizav, da i onaj, koji bi do polak stigao, morao bi se okaniti. Najposle naumim ja sreću pokušati, raspaljen za ovakovom dragocenošću. Tek što se odvažim, a ono se svi stanu grohotom ceriti, budući da se ja s pređašnjim junacima ni izdaleka sravniti nisam mogao. No šta bi? Tek što se počnem penjati, svetao se oblak oko mene navuče i ja uvidim Proroka koran u ruci držeća i ovako meni vopijuća: „Sine Sulejmanov, derzaj i ne boj se: tebi ona dragocenost prinadleži; no čuvaj se, čuvaj se!" Ja, ovim oslobođen glasom, naprasno poletim, dohvatim se vrha i, zgrabivši dijamant, vućim ga mom Bajazitu, koji za mnom tužaše. Tek što ovo učinim, đipi aždaja, koja to skrovište čuvaše, i mene proguta.
OSMIN (maše glavom): Hm, hm! Čudan je tvoj san i divno veliki! Tako samo visoki carevi snivati mogu!
MURAT: Istolkuj mi ga, starino, i išti šta hoćeš: polak blaga, polak carevine, ako ushteš, pokloniću ti.
OSMIN (metne ruku na prsi): Čestiti care! slabomoćni crv dužan je sebe neznanju predavati onde, gde viša suščestva dejstvuju. Tebi se Prorok na snu javio: bilo bi protiv našeg zakona i vere da ja tebi njegovu svetu volju otkrivam. Osloni se na nje-
ga, on te ostaviti neće.
MURAT: Služitelju Prorokov! ja sam zgrešio, što sam i pomislio na tolkovanje. Očitaj molitvu za moje otpuščenije, a ja ću zapovest njegovu izvršujući za grehe kajati se. Idi i pravoverne blagoslovi, dok ja vojsku dalje pregledam: reči tvoje nek im padnu kao tiha pred zoru rosa.
OSMIN: Hazurala!
(Jedan na jednu, drugi na drugu stranu otide).
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|