Miloš Obilić/16
8.
NEGODA dotrči, BRANKOVIĆ.
NEGODA: Šta je to, za ime Boga? Hu! Ja sav drhćem kao prut. Kakva svirepost!
BRANKOVIĆ: I ti ovde, svedoku moje jarosti? Daj otrova, da srce iskalim.
NEGODA (gleda ga zablenuto): Ja za drugi otrov ne znam osim bunike trave.
BRANKOVIĆ: Negoda, znaš li ti da sam ja tebe iz malena pod svoje uzeo, tebe odhranio i čovekom učinio?
NEGODA: Pa šta ćeš s tim?
BRANKOVIĆ: Znaš li ti da ja tebe nikad nisam od svoje rodbine odvajao, da sam se s tobom najviše zabavljao...
NEGODA: Ta znam, starče, ako Boga znaš! Prođi se toga posla!
BRANKOVIĆ: Daj otrova!
NEGODA: Kakvog otrova?! Ja otrova nemam.
BRANKOVIĆ: Daj jeda, da Miloša utamanim!
NEGODA: Otkud u meni jeda? Ja se nikad ne jedim.
BRANKOVIĆ: Daj soveta, da se Kobiliću osvetim!
NEGODA: Idi mu pokolji rodbinu, opusti mu domovinu, pa će plakati.
BRANKOVIĆ: Neću takvog soveta, Negoda. Gde je tvoja pamet?
NEGODA: Oj! Evo je! Baš mi sad nešto zveknu u nju, koje da su devedeset i devet hijena, svakoj bi se dopalo. Turcima je rat objavljen, to ja dobro znam. Oblaži Miloša da je rad vojsku da izda.
BRANKOVIĆ: Opet sovet! Negoda, opet sovet!
NEGODA (brzo): Oblaži Miloša kod Lazara. S tim će on čest izgubiti, od svakog će popljuvan biti, vojske se mora lišiti, od jeda će pući, pleme će mu se iskoreniti: to su sledstva moga soveta. Sad reci što, ako možeš.
BRANKOVIĆ (tišim glasom): Hu! Jedva mi se malo duša smiri. Negoda, sinko, hvala ti, stoguba ti hvala! Ti mi srce na meru postavi.
NEGODA: Mislim da sam ja. I da ga još lakše svaliti možeš, zgradićemo knjigu od Muratove strane, s kojom kao da k sebi Miloša zove.
BRANKOVIĆ: Prekrasno, dete moje, prekrasno! Tvoja reč svaka zlato vredi. (Silno) Jest, vetar burni potreban je, da se krepki grm izvali. O bežite vi, nesnosni časovi, bežite u more mračnosti, koji mi ljupko vreme rastavljate; hodi ti, radosno magnovenije, kad ću Miloša u pučinu nesreće pogružena videti! Ona neka melem u moje razderane prsi ulije! (S Negodom otide).
(Zavesa padne).
|