Miloš Obilić/10
2.
VUKOSAVA ukaže se, koja videći MILOŠA trgne se
MILOŠ: Šta je tebi, Vukosavo? Zašt' izgleda tvoje, inače uvek prijatno lice, kao uvelo proleće iz vlažnih oblaka?
VUKOSAVA: Ah, ljubezni moj! Ne, moje se srce u običnom stanju nalazi i samo malo neko vospominanije malo me je obespokojilo; no, molim te, nemoj za to ispitivati.
MILOŠ: Kako, Vukosavo moja! Zar odvajaš tvoje srce od mojega? Nije li naša duša jedna u dva tela uzlima iskrenosti utvrđena? Koga imaš bližeg od Miloša? Ko te može bolje utešiti nego Miloš,
Miloš, koji posle dužnosti tebi jedinoj sve časove života svoga posvećuje?
VUKOSAVA (brizne plakati): Milošu, zornjačo moja! ¬ Ah, zašto ne mogu nagradu takoj nežnosti prineti? Protiv kakve l' svetlosti zloća svoje zavidljivo bodlje baca! (Trgne se). Ljubezni druže, prođi se ispitivanja i tajne, koja me uznemiruje.
MILOŠ (naglo): Vukosavo, to se mene tiče! Je l' moguće?
VUKOSAVA: Neprijatna je to samo besposlica, ljubimi moj.
MILOŠ: Al' se mene tiče, i nisi mi verna?
VUKOSAVA: Ah, možeš li se o tom sumnjati?
MILOŠ: Zašto mi prsi ne otkriješ?
VUKOSAVA: Strah, da te . . . (Trgne se).
MILOŠ: Da me ne uvrediš?
VUKOSAVA: Da te besposlicom ne uznemiravam.
MILOŠ: Kaži mi, Vukosavo, tugu tvoju.
VUKOSAVA: Prođi se toga, ljubimi moj.
MILOŠ: Vukosavo, ti me s otim mučiš.
VUKOSAVA: Ah, ne pitaj me dalje, tako ti ljubavi naše!
MILOŠ: Vukosavo, verna ljubo moja, eda l' si se konečno zarekla, da me u ovaj dan neizvesnostju moriš? I možeš li dalje trpeti, da se tvoga postojanstva i upornosti radi brinem i da me san izbegava? — Ne, ako Miloša ljubiš; ako njegovu ljubov ne prezireš, koja je čista i sveta: ne možeš me dalje u neizvesnosti držati.
VUKOSAVA: Ah, zašto ti moram otkriti ono, što će te uznemiriti? No ne mogu, ne smem dalje tajiti. Evo ti uzroka gorke moje žalosti: Danas sedim s Vidosavom na čardaku, kad si s Brankovićem i mo¬jim ocem iz šetnje dolazio. Ah, kako mi je bilo videći te u onom toržestvu! Kao da se novo veličestvo iz tvojih očiju smešaše, koje je u mojemu srcu stogubu radost priumnožavalo. O, zašto mi ono čuvstvo pakosna zavisti guja poruši? — Još se moje srce u prijatnom voshiščeniju topljaše, kad Vidosava poviče: „Gledaj oca našeg, kakvu nepravdu čini, gde postavi Miloša s desne, a Brankovića, starijega, s leve!"
MILOŠ: To je Vidosava rekla, tvoja sestra?!
VUKOSAVA: „Muči, sestro", progovorim joj na to. „Da ne vidi naš otac Miloša hrabra, vrsna i bodrog duha junaka, ne bi ga na desnu stranu postavio!" No evo što pakosni Vidosave jezik na to proiznese: „Prosjačkog je Miloš roda, a ne gospodskoga; nit' je njega mati rodila, već kobila sura bedevija. Šta se ludo s imenom ponosi? Kobilić je dika, koju na čelu imati mora!"
MILOŠ: I to je sve Brankovićeva supruga izustila?!
VUKOSAVA: Ove je reči proiznela, koje su me u žalost bacile. No moje je srce slapše, nego da bi obide snositi moglo; moje su prsi ženske, niti mogu zaptivene biti suze zaustavljajući. Ti to možeš, kruno slabomoćne kule, tvoja je duša blagorodna, vrlina ti naraviju vlada kao sunce, koje se oblakom poremetiti ne može i koje nad svakom tamom toržestvuje. Nemoj, ljubezni moj, ovo k srcu primati; opomeni se da je ženi svojstveno na bolje zavideti; odbij lakomisliju na daru, niti kidaj svete one sveze, koje su među tobom i Brankovićem utvrđene.
MILOŠ (nategnuto): Vukosavo, idi u gornicu; ostavi me samog, da k sebi dođem.
VUKOSAVA: No obećavaš li se da nikakve osvete za malovažnu ovu obidu tražiti nećeš? (Umiljato). O, iz čela ti čitam ravnodušno čuvstvo! Jest, ti ćeš to zaboraviti: lav slabo gleda na upljuvak muva. (Na strani). Žalosna Vukosavo, kakav neščastan za tebe čas! (Ode).
|