Милош Војиновић и лави огњени
Уранила два брата рођена,
Од Призрена два Војиновића,
Једно Мићо, а друго Милоше,
Умили се и Богу молили,
Пак дебеле коње опремили, 5
Опремили себе и парипе,
Пак се рујна напојише винца,
Кад се браћа винца напојише,
Од земљице на ноге скочише,
И дебеле коње посједоше,
Оћераше на Шарган-планину,
Кад су били на Шарган-планину,
Ту развише свилена чадора,
А за чадор коње привезаше,
Пак сједоше рујно пити винце,
Вино пише два бијела дана,
А мезете месом срнетином,
Момци лове срне и кошуте,
Кад је треће јутро освануло,
Док удари јека низ планину,
Прије зоре и бијела дана.
Колика је јека низ планину,
Све повија јеле и омаре,
А са њихе полијећу гране,
Док ево ти лава огњевита,
А за н>име седморо лавчади,
Ја каква је та огњена звјерка!
Кад та звјерка у планини рикне,
Све са горе полијеће лишће
Из зуба јој сипа ватра жива,
Сасипа се на земљицу црну,
Све по земљи запаљује траву,
Кад то чуше два Војиновића,
Када чуше и очим' виђоше,
Од тога се љуто препадоше,
Добри им се коњи потргаше,
Хитро браћа на ноге скочише,
Пак дебеле коње похваташе,
Похваташе, па их посједоше,
Од бедрице сабље повадише,
На њих звјерке јуриш учинише,
Тада рече Војиновић Мићо:
»О мој брате, Милош чобанине,
Сад што ћемо од живота свога,
Удри, брате, сабљом закованом,
Бол>е нам је мушки погинути,
Него данас женски побјегнути.«
Док завика из облака вила:
»Побратиме, Милош чобанине,
Не припуштај лав огњене звјерке,
Јер се сабљом ударит не даде,
Већ камо ти седефли стријела,
Што је теби поклонила вила,
Кад си чуво на Шаргану овце,
Принеси је оку и обрви,
Ако твоја добра срећа буде,
Те погодиш звјерку огњевиту,
Ласно ћете лавчад погубити,
Ако л' твоја лоша срећа буде,
Те не згодиш лав огњену звјерку,
Оба ће вас жива истргати.«
Кад то зачу Војиновић Мићо,
Препаде се, весела му мајка!
Па све гледа куд ће побјегнути,
Ал' не гледа дијете Милоше,
Милош бјеше срца јуначкога,
А момак се бјеше научио,
По планини стријељати јеле,
И на њима ситне шишарике,
Пак потеже седефли стријелу,
Коју му је поклонила вила,
Кад је с њиме на састанку била,
Принесе је оку и обрви,
Запе лутке за златне тетиве,
Лава гледа међу очи живе,
Прште њему чело начетверо,
А кад виђе седмеро лавчади,
Поцикнуше кајно јастребови,
Пак на њихејуриш учинише,
Препаде се Војиновић Мићо,
Пак под собом поврати парипа,
Да побјегне у јелово грање,
А завика Милош чобанине:
»Мио брате, Војиновић Мићо,
Зар ћеш брата оставити свога,
Свог милосна брата рођенога,
Да га кида лав огњена звјерка,
На планини на дугој пољани,
У те сам се, брате, поуздао,
Јер сам чуо ђе говоре људи:
»Нема љета без Ђурђева данка,
Нема брата док не роди мајка.«
Кад то зачу Војиновић Мићо,
Он застави под собом парипа,
Не умије ни тамо ни амо,
Ал' је Милош срца јуначкога,
Он потеже сабљу заковану,
Пак потиште под собом дората,
Дочека га седмеро лавчади,
Сви на њега јуриш учинише,
А Милош се хитар догодио,
Како које сабљом удараше,
На двије га поле престављаше,
Пресијече шестеро лавчади,
Побјеже му седмо низ планину,
Пак поцикну кајно гуја љута,
Како лавче кроз планину риче,
Сье са горе полијеће лишће,
Док удари јека испријека,
Низ планину кроз гору зелену,
Док ево ти девет лавовића,
Сваком бјеху по двије године,
А једноме четири године,
Коме бијеху четири године,
Куд пролази кроз тијесне кланце,
Испод себе укида камење,
А обара под гранама јеле;
Кад то виђе вила нагоркиња,
Да ће њојзи Милош погинути,
Разви крила из облака вила,
Пак полеће стрмо низ планину,
Док долеће на Шарган-планину,
Кад долеће Милош чобанину,
Заклони се за јелу зелену,
Пак потеже седефли стријелу,
Она гађа лав огњену звјерку,
А гледа га међу очи жарке,
Ђе га гађа, ту га и погоди,
Прште лаву чело начетверо,
Чело прште, очи испадоше,
Лавче паде у зелену траву,
А долеће осмеро лавчади,
На Милошајуриш учинише,
Брани им се Милош момче младо,
Бритком сабљом у десници руци,
А завика нагоркиња вила:
»Богом, брате, Милош чобанине,
Не ударај лаве огњевите,
Не ударај по дебелу врату,
Већ ударај ноге по кољену,
Нећеш ли их с ногу укинути,
Ласно ћеш их онда погубити.«
Кад то зачу Милош чобанине,
Положи се по кон>у дорину,
Спушти сабљу до зелене траве,
А под собом застави дорина,
Како које лавче долазаше,
А Милош му ноге о'с'јецаше,
Док погуби осмеро лавчади,
Добар дорат Милош чобанина,
Не плаши се огњевите звјерке,
Већ му стао кајно камен станац,
Па он гледа све што Милош ради,
Од једнога како двоје гради!
Кад је Милош лаве погубио,
Отален се натраг повратио,
Пак он дође милу брату своме,
Своме брату Војиновић Мићу,
Пак дебеле коње разјахаше,
За јелике коње привезаше,
Објема се рукам' загрлише,
Радосна се браћа пољубише,
Уз образе с обадвије стране,
А најпосље међу очи црне,
Ђено ми се соколови љубе,
Све то гледа нагоркиња вила,
Иза јеле, кроз јелове гране,
Погледује с обадвије стране,
Пак се сави Милошу у крило,
Побратиму Милош чобанину,
Пред њом Милош на ноге скочио,
Објема је рукам' загрлио,
Загрлио, па је пољубио,
Уз образе с обадвије стране,
Кајно своју сестру од матере,
Нерођену кајно и рођену,
Пак сједоше, те се одморише,
И рујна се винца напојише,
Пак дебеле коње посједоше,
Бијела их вила испратила,
Пратила их два пуна са'ата,
Кад и трепи са'ат наступише,
Браћа добре коње заставише,
С посестримом пак се опростише:
»Збогом секо, нагоркињо вило
Збогом пошли, моја браћо мила!«
Још је вила браћу сјетовала:
»Браћо моја, два Војиновића
Кад будете на дно од планине,
Наћи ћете зелено језеро,
Ту је чадор Селман Арапина,
За чадором мрка бедевија,
Бедевија од седам година,
Код ње стоје четири сеиза,
Све јој држе на сапима руке,
Ако ваша добра срећа буде,
Те Арапа код воде не буде,
Свратите се до воде језера,
Те на води коње напојите,
Одморите себе и парипе,
Ако л" буде на води кобила,
Код кобиле четири сеиза,
Немојте се, браћо, увраћати,
Јер је мука мејдан дијелити,
Са Арапом са црним гавраном!«
То рекоше, пак се растадоше,
Хитро браћа коње оћераше,
Док сиђоше на дно од планине,
До језера до воде студене,
Опазише голема чадора,
За чадором мрка бедевија,
Код ње стоје четири сеиза,
Па јој држе на сапима руке,
Кад виђеше два Војиновића,
Шћадијаху коње проћерати,
Опази их Вида чобаница,
Коју 'но је Арап заробио,
На планини чувајући овце,
За чадор јој косе привезао,
Код ње сједе дван'ест чобаница,
За чадор им косе привезане,
Пак завика Вида чобаница:
»Богом, брате, Милош чобанине
Зар ћеш своје секе оставити,
Да нас љуби Арапине црни,
На срамоту и нама и теби?«
Кад то зачу Милош чобанине,
Хитро врати косната дорина,
Пак ето га води и језеру,
Кад он дође бијелу чадору,
Опази га Селман Арапине,
Пак завика грлом бијелијем:
»Каурине, Милош чобанине,
Сад си дошо ђе пеш погинути.«
Пак он скочи од земље на ноге,
А посједе мрку бедевију,
Бедевију од седам година,
Па потеже сабљу заковану,
А крваве очи исколачи,
Кад то виђе Војиновић Мићо,
Препаде се, весела му мајка!
Плећи даде, пак бјежати стаде,
Ал' му Милош бјежати не даде,
Већ завика грлом бијелијем:
»О мој брате, Војиновић Мићо
Зар ћеш брата оставити свога?«
Кад то зачу Војиновић Мићо,
Тадај свога поврати парипа,
Пак погледа шта му Милош ради.
Сад да ти је стати, те гледати,
Кад с' наћера јунак на јунака,
Црни Арап на Милоша млада,
На првој се ватри окресаше,
Своја бојна копља изломише,
А на другој перне топузине,
А на трећој сабље повадише,
Стадоше се сабљам' ударати,
Сад да видиш јада изненада,
Куд удара Милош чобанине,
Туда ватра просипа се жива,
Сасипа се на земљицу црну,
Све по земљи запаљује траву;
Куд удара црни Арапине,
Туда црна прољева се крвца,
Низ Милоша и коња дората,
Саљева се на земљицу црну.
Кад то виђе нагоркиња вила,
Да ће њојзи Милош погинути,
Док завика вила из облака:
»Побратиме, Милош чобанине,
Видиш оклоп на Арапу црну,
Не ударај њега по плепима,
Већ ударај по мишицам' руке,
Нећеш ли му саломити руке.«
Кад то зачу Милош чобанине,
Зубом шкри'ну, док му сабља сијну,
Пресијече Арапове руке,
Падоше му у зелену траву,
Тадај Милош прићера дорина,
Пак ухвати Арапина црна,
Ухвати га за прси јуначке,
Па га свали с' мрке бедевије,
Оба с коња, у траву падоше,
Ту му Милош одсијече главе,
Пак поврати под собом дората,
Опера га чадору на врата,
Ђено сједи дван'ест ђевојака,
Међу њима Вида чобаница,
Пак поведе дван'ест ђевојака,
И ђевојку Виду чобаницу,
Све покупи Арапово благо,
Па дарива дван'ест ђевојака,
Свакој даде по оку дуката,
Види даде три оке дуката.
Оде Милош, одведе ђевојке,
Весела му довијека мајка!
